zalutala sjecanja

B43 – JEDNA PRAZNINA DUGA ČETIRI GODINE SJEĆANJA

Starac je sa očiglednim naporom nastavljao svoju priču. Imao sam utisak da mu je svaki dan sve teže i teže pričati , da li zbog bolesti ili zato što je vjerovatno morao svega opet da se prisjeća. Da se sjeća i sigurno još jedanput da to sve proživi. Jedino što moram da vam priznam da sam i ja sam nekako bio iscrpljen i izlomljen sa svim što se dogadjalo ovih proteklih dana ali nisam htio da starcu još svoje probleme pričam. Mislim da mu je bilo dosta i njegovih vlastitih ili bolje da kašem i preko glave mu je sigurno bilo.

Osjetio sam njegov pogled i pogledao ga. Vidim kao da je već htio da pita – možemo li nastaviti ili da odgodimo za sutra. Klimnuo sam glavom i starac je nastavio svoju pricu:

——————-

Još uvijek pamtim tu sliku i pamtiću je dok sam živ. Vrata su otvorena , u sobu se uvlačio prvi mračak. Mala silueta dugokose djevojčice stoji na vratima dok se iza nje zadnji sunčevi zraci probijaju i ocrtavaju samo siluetu. Sve troje smo za trenutak zastali i zavladala je tišina. Ko je ovaj čiko upitala je. Rada je prva ustala , polako bojažljivo prišla maloj djevojčici kao da nije htjela da je prepadne. Sagela se i čunula ispred nje. Položila je obe ruke na njena mala ramena i tiho joj rekla – tata je došao. Uhvatila ju je za ruku i povela prema meni.

Stajao sam kao ukopan , ja imam ćerku. Rodila se dvanaestog maja četrdesetidruge godine , čuo sam Radin glas , odmah kad si ti otišao. Lijepe crte lica , duga plava kosa , oči iznenadjene i radoznale kao da su se bojale. Ustao sam da joj pridjem , zagrlim i poljubim. Koraknula je iznenada unazad. Zastao sam. Nemoj se bojati tiho sam progovorio i čučnuo kraj njih. Napravila je još jedan korak unazad i sakrila se iza Rade. Ako ima nešto što može više da boli onda je to kad te vlastito dijete ne pozna. Pitala je a ko je ovaj čiko sa vrata.

Sakrila se i virila jednim okom koje je odavalo strah. Odjednom se u njenom životu pojavio neki čiko koji je htio još i da joj pridje i zagrli. Netreba joj zagrljaj nekog čike ima ona svoju mamu. Srce mi se cijepa i ostajem kao ukopan. Na silu se nemože ništa tu samo sa strpljenjem koga i meni fali. Od kada se rodila poznavala je samo majku i sad trebamo da nadoknadimo izgubljeno vrijeme. Sve je to meni jasno ali boli to , ono baš boli i to pravo.

Ustao sam i prišao prozoru , šta mi uradiše prokleti Njemci od života , ni rodjena me ćerka ne pozna , djed , otac , sestra , otišli su zauvijek , kaoda nikada postojali nisu. Ja sam još samo hrpa kostiju i kože ali živ. Ja , ja sam živ i zato moram dalje , moram nastaviti gdje smo stali , moram pokušati koliko toliko nadoknaditi izgubljeno. Gledam malu četverogodišnju djevojčicu koja se još uvijek krije iza mame i posmatra me za stranca. Ima i pravo da me posmatra kao stranca koji je samo banuo jedno veče u njen život. Možda bi se i ja bojao , ne možda nego sigurno.

Nisam mogao da joj pridjem odmah , čak ni sutradan ne prekosutra , tek nakon sedam dana polako se prilagodjavala na činjenicu da sad pored mame još neko za nju stran tu živi. Najgore joj je bilo to prvo veče , kako nam je kasnije pričala , jer možete zamisliti da je došao neki čiko kod nas pa još hoće i da spava ovde. Jedan sasvim nepoznati čiko , ogroman i veliki svaki čas je htio da mi pridje i da me zagrli a ja sam se bojala.

Neka je plakao , šta me briga , neka ide svojoj kući i nas pusti na miru već jednom , neka nas samo pusti na miru. Neka ide svojoj kući , neželim da ga vidim ovde , ja imam svoju mamu i on je ovde samo stranac , nemam ja tate , svoga , on je otišao davno jako davno , kaže moja mama i kad dodje moj pravi tata istjeraće ovog čiku.

Trebalo mi je dosta vremena da postanem bliži sa svojom ćerkom i dosta je vode proteklo Ukrinom dok mi je prvi puta rekla tata. Trebalo mi je dosta strpljenja i vremena da uspostavim jedan normalan odnos izmedju oca i ćerke. Jedino što još i danas osjećam je neka mala daljina koja je ostala iz one četiri godine neizvjesnosti.

Na kraju bih želio da se zahvalim svim onima koji su samnom proveli najcrnje dane po logorima i da ih pozovem ukoliko budu imali prilike pročitati moje zabilješke da mi se jave. Da dodju i da me me posjete ili da se jednostavno sjetite zajedničkih teških trenutaka i odahnu jer je sve prošlo , prošlo u nepovrat da se nikada više neponovi.

————————————————————————————————————-

Zahvaljujem se:

Jakonić jovanu iz Kikinde , Predragović Djuri iz Milosavaca , R. Milošu iz Aleksića , Janković Nedi kod Modriče , Čika Panti , Dimitrijević Čedi i njegovom bratu Radisavu , našem ekonomu iz Požarevca Golubović Ratomiru , P. Miloradu , Kovačević Sveti , Bukrešević Jovi iz Sarajeva , Dačić Peri , Djukić Iliji od Banja Luke , Bajić Stojanu iz Lijevče polja , Manojlović Vasi , Marjanović Rajku iz Banja Luke , Vuletić Miši iz Banja Luke , Dušanu iz Hrvaćana , Uletilović Dušanu iz Drugovića , Kojadinović Petru iz Drugovića , Branku iz Papažana i svim onima koji su u to vrijeme bili bez prava čovjeka.

( Napomena pisca– Sva imena iz ove zahvalnice su istinita i izrecena iz usta Uletilovic Nikole iz Prnjavora )

———————————————————————————————————–

Jesi li sve zapisao – Čujem njegov glas. Jesam sve kako ste rekli , baš sva imena , baš sva imena odgovaram ja. E to je dobro , kao da je jako zadovoljan sa mojim odgovorom , mrmljao sebi u bradu stari čovjek , a onda se prenu – ali ako ste mislili da je gotovo , onda ste se prevarili. Par dogadjaja iz moga života želim još da zapišete. Kasnije ćemo mi to još fino urediti , preobličiti i složiti , ništa ne brinite.

Nego novi list i novi pasus, kao da se žuri negdje u jednom dahu izgovori starac………..

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht.