zalutala sjecanja

B41 – NA KRAJU SVAKOG DANA OSTAJEMO SAMI

Probudio sam se ujutro veoma rano i još sjedeći na krevetu pokušao sam da se sjetim šta sam sanjao. Prvi puta poslije tako dugo vremena nisam ama baš ništa sanjao. Jedan novi doživljaj koji mi se baš počeo svidjati , ništa od snova , jednostavno praznina koja odmara. Ni sam nisam mogao vjerovati da je sve gotovo , prošlo , jednostavno ko odnešeno rukom. Moram priznati da sam prije odlaska u Sloveniju bio ipak skeptik i nisam puno u to vjerovao , prvi puta sam čuo ze Reiki i to je bilo nešto sasvim novo za mene ali je to bila moja slamka za koju sam se držao očajnički.

Nisam ništa zaboravio od onoga što mi se dogadjalo pa sam se upitao da li je to dobro ili sam možda trebao reći pod hipnozom da neželim ničega da se sjećam. Srknuo sam kafu , baš mi je prijala. Da sam sve zaboravio mislim da nebi bilo u redu. Moglo se dogoditi da se sve opet ponovi a ja nebi bio svjestan da sam to već jednom proživio , mislim da je ipak ovako bolje. Puno puta nam se u životu desi da poželimo da se nešto uopšte nije dogodilo , poželimo da jednostavno sve zaboravimo kao da se nije ni dogodilo. Naravno da to nije moguće a i dobro je tako jer kako bi naučili nešto novo da se nesjećamo grešaka koje smo napravili dosada.

Prije početka seanse , da je tako nazovem , obavio sam razgovor sa dvoje ljudi koji su mi pomogli da se ovog stanja riješim. Neželim da upotrebim riječ liječenje jer mi to izgleda kao da sam bio bolestan a ja to nisam bio. Dodiše da je stanje duže potrajalo možda se moglo i dogoditi da izgubim vezu sa stvarnošću. Na početku sam na trenutke pomišljao da nisam možda skrenuo ili tako nešto ali kad su se svi moji snovi pošli ostvarivati prestao sam tako da mislim. Jednostavno sam puno toga znao unapred a to me opterećavalo. Onda sam pomislio , možda sam ja to umislio da će se dogoditi , sam sebe ubijedio ili tako nešto.

Jedini je izlaz bio da pokušam unaprijed reći nekome šta će se dogoditi. To sam i uradio i opet se ostvarivalo ali me sad taj što sam ga kao svjedoka imao pošao čudno gledati ili je možda bolje da kažem bojati se pa sam i sa tim prestao. Ljudi počinju da se boje onoga što nepoznaju ili nerazumiju. Nikada nisam volio strahopoštovanje i zato sam prestao dabilo kome šta pričam.

Jednostavno sam sve držao u sebi i počeo još i viceve sam da pravim – u stilu zašto me to sve više ne iznenadjuje. Ali da se vratim na razgovor prije seanse. Rekli su mi da se može dogoditi da se to genetski prenosi sa koljena na koljeno i da je lako moguće da jedno od moje djece to nastavi da osjeća. Ispitivali su me da li se već nešto slično dogodilo u porodici.

To je bio trenutak kada sam rekao , stop , ako će se to nastaviti na mojoj djeci onda neželim ništa da pokušavam. Boriću se koliko mogu pa šta bude , ali su mi odmah objasnili da to nema nikakve veze sa terapijom nego jednostavno njihova iskustva pokazuju da se to često dogadja. Naveli su mi toliko primjera iz svoje kartoteke , naravno bez pravih imena , da sam po drugi puta već uvidio da ima toliko puno ljudi sa sličnim da tako kažem problemima da to nije normalno. Mislim da je malo i godila ta činjenica i da mi je bilo lakše. Tada sam se već zarekao da ako se ovoga riješm neću ćutati nego da ću to ispričati.

Ima toliko puno ljudi koji se jednostavno boje bilo šta reći ili spomenuti baš iz straha da nebudu odbačeni ili osudjeni i zbog takvih hoću da sve ovo ispričam. Vjerovatno će mnogi reći da je to bajka sve ali moram da priznam da sam i ja dosada tako mislio. Sve dok se to nije baš meni dogodilo i to je onaj važan trenutak u životu. Jako često ne razumijemo ljude koji nam pričaju o svojim problemima sve dok se to baš nama nedogodi a onda se lupimo po čelu i kažemo , pa zar sam toliki sebičnjak bio , kako nisam mogao da vjerujem.

Ljudi nikako da shvate jedno – na kraju svakog dana ostajemo sami. Kad zaspimo ostajemo samo sa svojim snovima.

Dani koji su dolazili provodili smo opet bezbrižno. Još uvijek nisam mogao da shvatim da je sve prošlo. Prošlo tako jednostavnno da me je malo i plašilo ali možda je tako moralo ili trebalo biti. Moram reći da mi je i Alma puno pomogla iako sama nije puno vjerovala u to ali joj to nije bila prepreka da uradi sve što može.

Prošlo je otprilike mjesec dana odkada sam bio u Slovenijij. U medjuvremenu sam sanjao sasvim normalne bezvezne snove kao i svako drugi tako da sam prestao više da obraćam pažnju. Jednostavno sam bio opušten i zadovoljan. Taj dan sam se probudio i dok sam pio kafu imao sam utisak da sam nešto sanjao ali se nikako nisam mogao sjetiti šta. Malo mi je to čudno bilo ali reko , šta me briga , zar je to uopšte važno.

Došao sam sa posla i još uvijek se pitao šta sam to u stvari sanjao. To veče sam Lanu vodio na časove baleta. Predavanje je trajalo četrdeset minuta , ma kakvo predavanje za mene je to ličillo više na jednu igri kao u obdaništu , ali možda samo meni , ko će ga znati , pa nije bilo vremena da se vraćam kući. Odlučio sam da je sačekam u obližnjem kafiću. Za kafu je taman dovoljno vremena bilo. Ulazim u kafić i nešto mi je sve to poznato , kao da sam ovo već jednom prožvio , prošlo mi je kroz glavu. Nije mi prvi puta bilo da ovde svratim pa sam preko te činjenice prešao.

Ulazim i skidam kaput , naručujem kapučino. Tiha muzika svira , stvarno jedna od onih laganih pjesama što opuštaju. Polako miješam moj kapučino i odmotavam malu čokoladicu da i nju ubacim u šolju. Primjetio sam da i kapučino ima bolji ukus sa malo čokolade. Već sam odmotao i ubacujem u šolju gledajući onako okolo nezainteresovano da mi samo vrijeme brže prodje. Gledam sa lijeva nadesno , polako prelazim pogledom preko nepoznatih lica. Svako priča sa nekim izgledaju kao mravi u mravinjaku.

Tačno ispred mene pogled mi se zaustavi. Stao sam kao ukopan , zaprepašćen , iznenadjen neznam ni sam , moj san od sinoć, da li je to moguće. Ugledao sam oči koje sam cijelo vrijeme sanjao , oči za koje sam mislio da postoje samo u mojim snovima……….

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht.