zalutala sjecanja

B37 – MOŽE LI SE LJUBAV OSEDLATI – MOŽE LI SE SREĆA OKOVATI

Neznam ni ja koliko sam puta okrenuo broj , već sam ga i napamet naučio kada mi se javio prijatan stariji ženski glas. Moram priznati da mi je bilo baš neugodno sa nekim koga nikada nisam vidio da pričam o takvim stvarima nije baš bilo jednostavno ali povratka nije bilo. Opisao sam joj ukratko o čemu se radi i na moje iznenadjenje mi je s´pika odgovorila da tu nema nikakvih problema i da mi može pomoći. Jedino je bio problem , reče mi sasvim oprezno , što se ona nalazi sada na seminaru skroz na sjeveru Njemačke ali u takvim slučajevima ima dva saradnika koja će raditi po njenim instrukcijama.

Mora još samo da ih nadje jer je bio vikend , stupi u kontakt i dogovori termin sa njima. Pitala me kada ja mogu doći i kada imam uopšte vremena. Moj odgovor je bio iz ovih stopa , jer čekati više nisam mogao , sjedam u auto i dolazim , rekao sam joj. Dao sam joj moj hendy broj i obećala je da će me najkasnije za jedan sat nazvati. Pogledao sam na sat bilo je već popodne a ona se vraća tek za pet dana nazad sa seminara. To mi je nekako bilo dugo čekati ali ako ima dobre saradnike nisam imao ništa protiv da i to probam.

Prvi puta sam imao uopšte posla sa Reiki tako da sam trenutno bio malo i skeptik što se tiče toga dali će mi moći pomoći ali nekom sam se morao obratiti. Probati nekošta ništa. Moja intuicija mi je govorila da treba da pokušam pa šta bude. Prošlo je jedno pola sata kada je telefon zazvonio. Javio mi se poznati glas. Objasnila mi je da i saradnici imaju trenutno slobodan vikend ali da ih je uspjela naći telefonski i dogovoriti da sutra ujutro u devet sati budu u ordinaciji. Pitala me da li mi taj termin odgovara. Ma kako ne odgovara da je rekla iz ovih stopa , i z ovih stopa bi i krenuo.

Sada je morala već da ide pa sam se zahvalio i priupitao je u čemu se uopšte sastoji ta Reiki terapija. Ukratko mi je objasnila da nisam jedini koji ima slične probleme ali u svakom slučaju sam karakterističan po tome što je intenzitet veći nego kod ostalih i da je ona sigurna da neće biti problema. Kod mene je predložila da me prebaci u podsvjesno stanje i da me vrati u jedan dio mojih snova ali tako da se svega sjećam i da mogu sa njima da komuniciram.

Tad mi baš nebi sve jasno ali nakraju sam shvatio da se radi o nekoj poluhipnozi u kojoj ja lično mogu da se krećem. Znači polusvjesno stanje sanjanja u kome se svega sjećam i mogu da utičem na tok zbivanja slobodnom voljom. Malo komplikovano ali je to najjednostavnije što sam mogao smisliti da to stanje objasnim. Prekinuli smo razgovor uz dogovor da sutra u devet sati budem tu u Sloveniji. Jedan uzdah olakšanja mi se oteo kada sam spustio slušalicu.

Nadam se da će uspjeti , nisam siguran ali sad imam bar čemu da se nadam. Sutra ujutro i nije tako daleko i sad sam već više siguran da je to ta žena koja će mi pomoći i da je to ta slutnja što sam je imao cijelo vrijeme. Noć je došla baš polako i sporo. Uvukla se neprimjetno u svaki ćošak sobe. Nisam imao želje da spavam jer sam se bojao sanjati , sanjati opet isto.

Na neki način sam pokušavao da sve to odgodim , da kasnije idem spavati , da što manje spavam, da prevarim snove ali nije išlo. Na kraju sam ipak legao u krevet i zaspao. Opet se dogodilo. Ugledao sam sebe kako spavam na krevetu , gledao sam na samog sebe sa plafona. Okrećem se i odjednom sam opet usisan u crni prostor bez zvijezda. Desno je opet taj neobični tunel. U idućem momentu sam se našao u nepoznatom gradu. Tu nisam nikada bio ranije.

Pratim ulice i dolazim do jedne kuće. Na zidu visi tabla. Čitam ime i prezime žene kod koje sutra moram ići. Bio sam toliko iznenadjen da sam se povukao par koraka unazad i pogledao okolinu. U tom trenutku bio sam opet usisan i kao da sam svom silinom bubnuo od svoj vlastiti krevet. Probudio sam se sav mokar. Znam da sam opet imao problema da prodišem ali je brzo prošlo. Opet je pet sati ujutro. Zašto se sve baš dogadja u to vrijeme bilo je pitanje koje me je stalno mučilo i da li ću jednom moći da odspavam i da se ne sjećam šta sam sanjao. Možda još jedno pitanje koje će ostati bez odgovora , ko zna.

Popio sam kafu i pošao prema izlazu kada mi se pojavio neki čudan osjećaj neizvjesnosti. Hoću da idem , neću da idem , želim da idem , zašto da idem , stotinu pitanja , kolebanje. Presjekao sam sve i krenuo , moram ići , moram pokušati. Nije bilo puno saobraćaja pa sam brzo doputovao u taj grad. Imam adresu ali pojma nemam gdje je to. Vozim prema centru grada i odjednom primjetim da mi je to već sve poznato kao da sam već jednom tu i bio.

Osvrćem se i prepoznajem slike iz svoga sna, da upravo ovde sam bio , tu moram sad parkirati. Odmah iza ćoška je jedan prazan parking , prolazim ćošak , ja stvarno je tu. Parkiram na isto mjesto kao u snu. Sad moram preko trga , ravno , desno i stajao sam pred kućom na kojoj je bila tabla. Baš ta tabla iz moga sna. Da tu sam noćas bio. Pade mi napamet jedna izreka , može li se ljubav osedlati – može li se sreća okovati. Ljubav sam imao još samo da me sreća posluži.

Pozvonio sam a srce mi je kucalo kao ludo. Trenutak čekam a niko ne odgovara. Pokucam na vrata , tišina , ništa se ne miče. Da možda nisam pogriješio adresu , gledan na tablu , sve je u redu ili sam možda pogriješio dan , ne nisam. Možda je to prilika da odem i sve zaboravim , možda mi nije sudjeno da se toga riješim , ma da se ja ipak vratim. Par koraka sam napravio i stao , ne nazvaću ih još jednom pa ako mi se ni na telefon niko ne javi onda ću tek otići.

U mislima im dajem još jednu šansu a u stvari je sam sebi je pružam. Okrećem broj i odmah mi se javlja muški glas. Kada sam mu objasnio da sam već pred vratima izvinuo se i rekao da nisu čuli zvono jer je inače za njih danas neradni dan pa nisu obratili pažnju i da samo momenat sačekam. Par trenutaka kasnije izašao je mlad muškarac pred mene i kad sam mu rekao ime i prezime uveo me u ordinaciju.

Kratko sam morao sačekati i onako mahinalno sam pošao da posmatram oko sebe gdje se ja to u stvari nalazim. Par interesantnih slika je visilo na zidu , tiha je muzika svirala a kad sam sjeo na sećiju skoro da sam utonuo u nju. Par diploma na zidu koje bas nisam puno razumio ali su izgledale stručno , pola na engleskom , pola na kineskom ili japanskom ko će ga znati ali neki hijeroglifi jesu bili. Mala fontana u ćošku je pravo umirivala kao i neki nepoznati miris koji se pušio iz svijeće zabodene u pjesak. Moram priznati jedna umirujuća atmosfera.

Ubrzo se pojavila jedna žena pozdravila se sa mnom , predstavila se i zamolila me da podjem za njom. U prostoriji u koju me je uvela već je bi mladi čovjek koji mi je otvorio vrata. Obadvoje su bili u bijelim mantilima. Na momenat sam pomislio da ja to nisam nešto pogriješio , izgledalo je kao da sam uletio u neku bolnicu. Objasnili su mi da otprilike znaju o čemu je riječ ali mole me da još jednom ispričam polako i od početka zbog kartoteke koju su vodili.

Odmah su mi objasnili da je kartoteka pacijenta stroga tajna i da ne treba da brinem da će doći u pogrešne ruke. Poslije kratkog upoznavanja i opisa problema zbog kojih sam došao zamolio me je da ustanem , skinem cipele i legnem na sto u susjednoj prostoriji. Sto je bio isti kao i kod svih ljekara koje sam poznavao.

 

Legao sam na sto. Pokrili su me dekom uz objašnjenje da to duže traje i da mi mora biti ugodno i toplo da bi se mogao pravo opustiti. Rekli su mi da zatvorim oči………..

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht.