zalutala sjecanja

B35 – KO ĆE ŽENE RAZUMITI

Uskoro je sve izašlo na vidjelo tako da nismo morali više pogadjati šta se u stvari kopa iza naših ledja. Ma nije to ni bilo iza naših ledja ali je tako izgledalo , jednostavno nisu htjeli ništa saopštiti odmah dok se roditelji ne slože. To sada mogu malo bolje da razumijem. Došao je i taj dan kada su nas pitali da li želimo da idemo za Njemačku ali pošto uvijek u životu ima jedno ali tako je i ovde bio slučaj. Prvo rekoše ima li ko da se boji ići avionom jer smo od Minchena do Berlina trebali preletiti.

Rijetko je ko i letio u to vrijeme avionom pa smo svi još bili i radosni , čuj da li hoću letiti , pa sigurno da smo svi to želili. Poslije toga pitanja je došlo jedno malo lošije. Njemačka vlada nas je pozvala da završimo školu kod njih jer nas je zemljotres taman na pola školske godine zadesio. To je značilo pola godine moramo ostati bez roditelja tamo. Na početku je zavladala tišina ali ubrzo smo svi bili opet sretni , koliko je smetala odvojenost toliko smo se i radovali. Nema više nesmiješ ovo , nesmiješ ono , idemo mi u Njemačku.

Pola godine , ma šta je to , nije to ništa. Dobro se sjećam tih svih priprema , vodali su me od prodavnice do prodavnice. Morao sam imati hlače za igru , hlače za školu , hlače za izlaske sa klasom. Da ti se glkava zavrti na kraju nisam ni znao koje su koje i za šta služe. Kad na to dodam još dve pidžame pa košulje pa čarape koje sam sada morao sam da uparim jer nije ima ko da mi kaže šta paše sa čim. Ma prava ludnica kad vam kažem , sreća dobio sam i novi kofer , hei moj prvi samostalni kofer , platneni , karirani.

Kad su sve potrpali u kofer malo mi je laknulo , završen trening akako će biti tamo kad stignemo , ma biće nakako. Roditelji su nas doveli na željezničku stanicu i dok smo čekali na voz pade mi na pamet šest mjeseci , možda je to ipak puno. Sreća naidje voz i mi se pozdravismo. Otac je ušao sa mnom i smjestio mi taj teški kofer , šta je sve unutra još dodato pojma nemam ali je bio težak nije bilo normalno. Voz je polako kretao i mahali su mi polako idući za vozom , sreća stadoše prije bandere koja je brzo dolazila.

Otac je mahao a majka je plakala , aj što sad plače , samo me sramoti pred drugovoma , svi će sad reći da sam mamina maza. Mahao sam i ja i onako bojažljivo se okrenuh da vidim hoće li me ko zezati. Niko nije ni reagovao svi su u stvari tražili pogledom one koji su ih ispraćali tako da na moje roditelje na sreću niko nije ni obraćao pažnju. Ostali su mahajući u daljini dok je voz ubrzavao. Sjeo sam na svoje mjesto u kupeu i kao veliki zaključio da vozovi imaju veliku ulogu u mom životu.

Sjećam se kad smo išli u Drvar kod mog strica u vozu koji su zvali ćiro , to je onaj sa uskim tračnicama. Nije bilo zatvorenih vagona nego samo otvoreni u kojima su jednostavno bile zakucane ekserima drvene klupe. Voz i nije ni mogao više od trideset kilometara na sat voziti jer su bile prave klisure u okukama i pod usponom. Dole se nije moglo pogledati , provalija od koje stane dah i naravno mi smo imali tu sreću da se zadnji vagon prevrne.

Ja sam baš u to vrijeme spavao roditeljima na krilu. Kako se zadnji vagon prevrnuo tako je povukao i ostale za sobom. Majka je odjednom primijetila da joj nema djeteta sa krila. Visili smo nahero nad provalijom i samo je još teška lokomotiva zadržavala čitav voz da neode u ponor. Pošli su da me traže i dozivaju ali niko im se nije javljao. Na momnat su pomislili da sam se skotrljao u provaliju kada su me primijetili. Spavao sam ispod klupe kao da se ništa nije ni dogodilo a klupa me je zadržala da se ne otkotrljam dalje.

Polako su prišli jer se vagon ljuljao kao da će se prevrnuti i kada me je otac uzeo tada sam se i ja probudio. Prvo što sam vidio dok sam trljao oči bila je klisura ali odozgo nekako neobičan i opasan prizor. Iznijeli su me i kad sam definitivno progledao vidim opet majka plače , samo ovaj puta od sreće. Baš sam pomislio ,jesu te žene za svaku sitnicu samo plaču. Neznam odakle im samo tolike suze. Tada je plakala a evo i sada opet , ma ko će to shvatiti. Gledao sam kroz prozor i taj monotoni zvuk me skoro uspavao kad je preko puta mene nastala vriska. Jednom debeljuci je neko stavio papir izmedju prstiju dok je spavao i pripalio. Kako je papir dogorio do ruke tako je ovaj skakutao u mjestu otresajući rukom kao da pleše.

Naravno da smo se svi razvalili od smijeha u kupeu pa i ja ali kad smo vidili da se mali dobro opekao prestao je i smijeh. A ona dvojica mangupčića su ga još zezali da mje mamina maza. Sreća pa nisam zaspao inače bi možda i ja sada trčao po vagonu. Stigli smo u München i najgore mi je bilo taj teški kofer vući sa sobom. Tek kad sam ga istovarao vidio sam da su mi i čitav paket kolača utrpali. Ukrcali su nas i u avion i moram reći da sam taj dan baš osjetio šta znači kad se dižemo i spuštamo pa se crijeva prilijepe za ledja , kako nam je objašnjeno.

Malo neugodan osjećaj ali već pri spuštanju smo samo na njega baš i čekali. Inače je let super prošao da nije bilo malog incidenta. Onaj debeli što je trčao po vagonu tražio je dupli ručak , što mu naravno nisu dali a onda je ustao sam i pošao da traži skladište za hranu. Tako ga je stjuardesa i uhvatila kraj frizidera pa je imao malo ribanje od pola sata. Završili su sa lekcijom i priupitali ga jeli mu sad sve jasno i ima li šta on da pita. Njegovo je pitanje bilo kada će dobiti nešto da jede. Vidio sam samo vaspitačicu kako je zakolutala očima i odvela poslednjom snagom do njegovog mjesta za sjedenje.

Na aerodromu smo sjeli u autobus i naravno opet prebrojavanje. Naravno jedan je falio, možda vam nije ni teško da pogodite ko je to bio , naravno bio je to onaj debeli. Našli su ga kraj kioska za sendviče , pokušavao za dinare da sebi kupi nešto za jesti. Možda bi mu i uspjelo da je znao koju riječ Njemačkog a ovako je samo otvorio usta i gledao u prodavačicu koja se satrala da mu nešto rukama i nogama objasni. Vaspitačica ga je našla okrenula očima i pokupila za ruku. Sad smo opet bili svi na broju i autobus je napokon krenuo dalje.

Stigli smo u kamp i opet me onaj teški kofer podsjetio da je tu samnom. Ogromne drvene barake su bile pred nama kao da će nas progutati. Čitajući imena sa spiska razmjestili su nas po sobama. Svaka soba je imala po dva kreveta na sprat. Raspakovali smo svoje kofere kako je ko znao i umio i onda u kolonu po jedan i na večeru. Tu su nam održali predavanje šta smijemo a šta nesmijemo i naravno par posebnih zabrana za sve nas a par posebnih zabrana samo za debelog. U blizini kampa je bio živi pijesak pa nam je zabranjeno bilo da silazimo sa asfalta sa prijetnjom da će nas odmah poslati kući ako to uradimo.

Kada smo legli naravno u novim pidžamama i sve se stišalo primijetio sam da mi ipak nešto fali. Osjećaj praznine iako nas je bilo četvero u sobi. Jedna mješavina samoće i nemoći da se išta promjeni , novi osjećaj u mome životu koji će me još puno puta u životu pratiti.

Na ja , prva noć , negdje daleko , sam samcat….

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht.