Po ko zna koju veče već lutam sam ulicama ovog grada , Jedan grad nekako hladan i bezosjećajan. Možda sam i ja nekako takav u ovom trenutku , ali zar je to sad uopšte važno. Šta je sad uopšte važno. Šta je sad u stvari istina u čitavom tom pozorištu koga život zovemo. Upravo tako u pozorištu u kojem igra tragikomedija a ja komedije sve manje vidim. Zadnjih dana mi je jednostavno tako postalo sve svejedno. Kome da vjerujem u stvari , meni , drugima , zar je to uopšte više važno , a šta je uopšte i važno.
Zašto imam uopšte utisak da nisam više živ kad znam da živim. Zašto se to baš meni dogadja. Sjetio sam se današnjeg poziva telefonom , čekao sam ga , čekao kao ozebao sunce. Možda je i to bila greška , previše očekivati , možda se najviše i razočaramo baš kad previše očekujemo. Javio mi se profa telefonom i reče da je popričao sa prvom ženom. Odbila je sastanak samnom uz obrazloženje da nesmije. Boji se sastati samnom jer kako sama objasni osjeća neku snagu i jako ju je strah. Toliko strah da se jednostavno nesmije miješati.
Neznam šta je to osjetila i zašto se prepala , znam da sam razočaran. Jasno mi je da se i ja počinjem polako tog svega bojati samo zasada još uspijevam da uvijek i iznova nadjem opravdanja za sve. Još uvijek pokušavam da sve na svoj način logički objasnim ali moram priznati da mi sve to teže i teže pada. Moram priznati da se polako i ja počinjem pitati na što sve to vodi i zašto. Najgore je bilo za mene shvatiti da sam tu ja glavni glumac da se to sve meni dogadja , ono baš meni i da nema zamjene.
Kažu da snovi prestaju da postoje onda kad pokušamo da ih ostvarimo , ali šta ja treba da ostvarim. Da li treba da potražim to mjesto iz snova pa da snovi nestanu , da li treba da odsanjam dokraja pa da sve nestane. Te oči me već pravo počinju proganjati , jednostavno moram da nadjem mjestu gdje su pobijeni , nemam mira dok to neuradim.
Opet mi se počinje miješati san i java i to mi se nimalo nesvidja. Opet sam svjestan da sam davno umro ali nisam , ja sam tu i zivim , ne , kako mogu da živim kad sam umro , glava će mi eksplodirati čini mi se. Vozim se tim ulicama grada bez cilja , noć je napolju , noć u mojoj duši , po ko zna koji put i polako mi je sve to previše. Polako mi je svega previše i nemam snage za dalje. Zvoni telefon , probudi me iz razmišljanja i vrati u stvarnost
Neznam jel mi bilo drago ili svejedno ali parkirao sam na prvo autobusko stajalište. Neznam ni ja kako mi je , čuo sam svoj glas da odgovara. Profesor je obavijestio moga brata da je razgovarao sa onom drugom ženom za koju mi je pričao i odlučiuo da mora pod hitno da razgovara samnom. Žena mu je rekla da je stanje kod mene ne kritično nego , jako jako kritično i ako se tako nastavi da postoji velika opasnost da izgubim i život. Ponovio mi je upravo stanje u kojem sam se stvarno nalazio neznajući više šta i kako.
Zasada ima jedan prijedlog za mene ako hoću da ga saslušam. Naravno da sam htio jer drugog izbora nisam ni imao. Dobio je jednu adresu žene iz Njemačke koja se bavi sa Reiki i koja mi može pomoći. Nisam nikada vjerovao puno u to ali sada jednostavno nisam imao drugog izbora. Poslaće mi adresu i broj telefona pa da pokušam da uspostavim kontakt sanjom.
Ona ti jedina može pomoći čuo sam još glas dok sam spuštao slušalicu. Možda ima pravo , sumnja me ipak podsjetila da je tu ali koju sam još uopšte mogućnost imao, pitao sam sam sebe. Moram odmah ujutro da uspostavim kontakt sanjom.
Znači ipak se ostvarilo to da će mi on indirektno pomoći i uputiti na adresu žene koja mi može pomoći. Pitam se samo zašto se nisam iznenadio toj činjenici. Tu veče sam morao da budem na proslavi u firmi tako da sam jako kasno došao kući ili bolje da kažem jako rano. Na proslavi sam bio samo fizički a u mislima je već svanulo i putovao sam već za Njemačku. Jutro me dočekalo uz kafu kraj prozora u kuhinji.
Pahulje su lijeno padale. Vrijeme je da nazovem. Okrećem broj. Automatska sekretarica mi daje obavještenje da su trenutno na seminaru i ako je nešto hitno da pozovem sledeći broj……………