zalutala sjecanja

B31 – OSTAO SAM SAM I POTRČAO KOLIKO SU ME NOGE NOSILE

Obećanje je obećanje i opet smo se uputili do starca da nastavim sa pisanjem tamo gdje smo stali prošli puta. Imao sam jak utisak da je on želio da što prije završi sa svojom pričom. Lana je ovaj puta rado ostala sa mojim bratom jer je bio njen omiljeni film na televiziji a ja se nešto nisam baš najbolje osjećao i išao sam više zato što sam obećao.

Neznam ni sam kako sam došao ni kako sam po da pišem ali eto udarao sam po slovima mahinalno….

 

—————————————————————————————————

 

  1. maj 1945. godine

 Stigli smo u Budimpeštu gdje smo zatekli tri kamiona partizana. Tada sam prvi puta u životu vidio te partizane o kojima se pričalo u logoru i moram reći da su se prema nama ponašali kao prema najmilijima. Pomogli su nam da se popnemo na kamione jer su neki tako slabi bili da se sami nisu popeti mogli. Za razliku od dosada su nas odmah potovarili i krenuli na put za Suboticu. U Subotici smo se zadržali četiri dana u kampu za Jugoslovenske zarobljenike. Zbog bolesti i prljavštine smo odmah svi bili pozvani na kupanje i špricanje protiv vaški.

Ipak je kamp bio ogroman pa moram reći da je taj korak bio i prijeko potreban. Poslije tih mjera smo rasporedjeni po barakama. Moram priznati da mi je prijao mir ispod moje košulje jer smo tada svi imali te dosadne vaške i nikako nismo mogli da ih se riješimo.Dobio sam hranu kao i svi ostali i taj dan sam se prvi puta pošteno najeo u zadnje četiri godine. Kako je malo potrebno da čovjek bude sretniji , stomak je pun i niko te neće tući ni ubiti ako sjedneš.

Još samo da dodjem kući i ništa više neželim. Zar je to puno što tražim od života. Pogledao sam svoje ruke. Kost i koža. Hoće li me Rada prepoznati. Da se neće moje dijete prepasti kad me vidi ovakvog. Ma popraviću se ja još ako me dalje budu ovako hranili , okrenuo sam misli na drugu stranu da mi nebi još teže bilo.

Pogledam na stranu i vidim jednog što se prejeo i sad povraća , jednostavno nije mogao stati kad je vidio da može da jede koliko hoće. Samo što se ispovraćao stao je opet u red za kazan , bio je gladan.

 

5.juni 1945. godine

Dobili smo isprave koje su nam služile kao potvrda da smo zartobljenici bili pa su nas ispratili na željezničku stanicu. Vagoni su bili bas prepuni ljudi koji su želili da što prije dodju kućama. Kad nije bilo više mjesta unutra sjedali su po onim stepenicama koje služe da se popnu unutra u vagon , penjali se na krov i tu se držali rukama. Dešavalo se da ti na stepenicama i krovu zaspu i u snu samo prevrnu i spadnu pod točkove voza ali to smo tek primjetili na kraju kada smo izlazili iz voza da ih dosta fali. Bila je stvarno gužva i bili smo jedni na drugima ali sad sam se osjećao bolje – kao čovjek i to šovjek koji sada ide svojoj kući.

U Novom Sadu su nas iskrcali iz vagona pa smo se malo odmorili i dobili hranu. Odvojili su par vagona samo za nas pa smo se opet ukrcali i nastavili put dalje za Okučane i poslije za Bosansku Gradišku. Tu smo bili prihvaćeni u prolaznoj kuhinji gdje smo dobili opet hranu. Onaj što je povraćao ovaj puta nije puno jeo jer ga je stomak bolio , stalno je stajao u red i opet za kratko vrijeme nestajao u pravcu wc-a. Nije prošlo puno eto ga opet trči staje u red i nakon malo vremena opet izlazi i ode u nepoznatom pravcu. Na kraju nam se sažalilo pa smo mu mi uzeli malo hrane i ostavili da pojede jer se nije mogao čitave te noći odmaketi od klozeta.

Nastavili smo put prema Klašnicama pješke već poprilično umorni ali sa željom da što prije dodjemo do svojih kuća. Ta nas je želja i držala na nogama da tako kažem. Sjećam se svoje kuće od prije četiri godine. Koliko je puta samo trava narasla u dvorištu , čekaj , a da li je uopšte imao ko da je kosi. Da li su Njemci i tu došli pa ubijali i palili , puno pitanja a malo odgovora. Noge su bolile ali smo se vukli živahno kući , išli smo kući , pa jeli to moguće da je sve prošlo. Prokrvarili su i žuljevi ne samo kod mene nego i kod drugih.

Cipele koje smo imali nisu nam pasale i nakon dužeg pješačenja su nas tako žestoko žuljale da bi ih najradije skinuo i bacio ali još je bilo previše zima za takve akcije pa smo morali i dalje da trpimo. Stali smo na momenat da se odmorimo jer je polako i snaga nestajala sve češće i češće. Izuo sam cipele da provirim na šta izgleda moja noga. . Jedan ekser je probio na unutra pa mi je nogu raskrvario. Sve sam mislio da je žulj pa sam dalje hodao. Uzimam kamen pa sam ga par puta udario da bar vrh savijem. Drugih cipela nije bilo.

Istresao sam krv iz cipele i okrenuo se oko sebe da pogledam. Našao sam jednu travu bokvica se zove. Znam da mi je još otac govorio da ona pomaše oko rana i izvlači gnoj i upale. Sad sam tek zastao , znam da mi je rekao da ima muška i zenska , koja je ovo sad što gledam. Pojma nemam , ali izgleda da sam trebao tada više da pazim kad mi je objašnjavao ali šta ćemo mladost – ludost.

Ubrao sam par listova i prostro u cipele pa ih opet obukao. Nije važno muška ili ženska , valjda sam potrefio pravu , nadam se. Mislim da je bilo i muških i ženskih i to je dobro , pola će pomoći sigurno kao lijek a druga polovica što se mene tiče može da posluži samo da mi bude mekše.

Ustao sam i polako stao na noge. Prijatan osjećah hladnog lista na rani. Na ja , otac je imao pravo , pomaže to i to pravo lijepo. Šta li on sad radi pade mi napamet , ma još malo pa ću i to saznati , nego , idemo dalje ako želimo da stignemo što prije. Vidim da su i ostali umorni i svako se već polako zavlači u svoje misli koje vjerovatno nisu puno drugačije od mojih. Noć je polako već padala i noge su opet postajale sve teže i teže. U mojim cipelama je već šljapkalo.

Skinuo sam cipelu i istresao crvenkasto zelenu masu od krvi i bokvice koja se već raspala od silnog hodanja. Već je noć pala uveliko pa nisam više ni vidio da tražim opet po travama. Pružio sam ruku i ubrao šaku obične trave i nasuo u cipelu. Obukao sam je i nastavio dalje. Nije više tako prijalo kao bokvica ali je bar bilo mekše , jedno kratko vrijeme. Već je poprilično mrak bio kad smo došli u Novu Topolu. Javili smo se u stanicu milicije kako su nam partizani objasnili i tu su nam dali da jedemo i prostoriju da prespavamo.

Nije bilo kreveta nego samo deka i to ona sto se konji pokrivaju pa na drveni pod ali moram reći da je bilo mekano kao u naljepšoj perini. Samo što smo i legli odmah nas je jutro iznenadilo , kako noć zna brzo da prodje to nije bilo normalno. Ustali smo jako rano iako smo se jedva digli koliko nas je sve bolilo od dugog pješačenja.

Nije bilo drugog izlaza , auta ili nekih konjskih kola nego tabane na put pa dalje udri po putu da se sve prašilo. Ma nije bilo lako ali bar nismo imali više podstanara , dobro im ono sredstvo bilo , sve vaške pobilo. Eto oslobodiše nas partizani i od vaški i od Njemaca. Ma vaške bi ja još i izdržao samo da te Njemce nikad u životu nisam sreo , ali šta je tu je sada.

Došli smo taj dan u selo Boškoviće i tu smo se rastali od Radinković Miloša. Ovaj rastanak mi je jako teško pao jer smo se srodili i sprijateljili i to onako pravo. Ostali smo samo još nas dvojica starih kolega pa smo stajali na puti i još par puta mahnuli Milošu. Kada je njegova silueta polako nestala iza okuke krenuli smo i mi dalje.

Nakon kratkog vremena rastao sam se i sa svojim zadnjim saputnikom Predragović Djurom. Opet još jedan težak rastanak koji ostavlja traga na srcu. Bol u grudima , pozdrav i sad sam ja onaj koji stoji i maše čekajući da se njegova silueta izgubi iza obližnjeg brdašca.

Ostao sam sam , potpuno sam. Osjećaj koji nisam osjetio već četiri godine , sam i slobodan. Moram priznati da sam se nešto nelagodno osjećao kao da sam bio ranjiv još više nego prije. Možda sam se i bojao tog dugo očekivanog susreta i povratka , neznam zašto ali bilo me je strah. Da li su svi živi uopšte , možda samo ja maštam uzalud a ničeg više nema tamo gdje sam živio nekad.

Hei nema ništa od razmišljanja i odgadjanja idemo napred u novi život pa ma kakav da bude biće bolji nego ove zadnje četiri godine , u to sam siguran.

Na dan ,

  1. juna 1945 godine ugledao sam svoju kuću. Na početku jako malu da ništa nisam mogao razaznati a onda sve veću i veću. Potrčao sam koliko me noge nose……………

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht.