Opet sam tu u tom snu koji već skoro napamet znam. Mislio sam da je to već završeno , kraj sna sam saznao ali eto sanjam iznova. Možda da pokušam da se uštinem opet , možda pomogne. Pokušavam ali se ništa nedogadja , izgleda da je to samo ljudsko sujevjerje. Pogledam lijevu ruku , zbog sujevjerja mi je plava fleka ostala od štipanja , dodje mi da se u muci nasmijem. Nego da sad pokušam da se nepomaknem odavde. Možda se ništa neće dogoditi.
Možda mogu da taj san okrenem da ga eskiviram nekako pa da se uopšte nedogodi ili da ispadne nešto drugo. Znam da će se nešto strašno dogoditi ali neznam šta. Sjednem na zemlju i pogledam lijevo , ništa se nedogadja pogledam desno i skoro se prepadnem. Stojim ispred kuće a nisam se ni pomakao , san ide dalje i pored mog suprostavljanja. Vrata se otvoriše sama uz blagu škripu. Nema mi druge nego da udjem jer izgleda nevrijedi da se opire.
Prvi korak u kuću , prva sumnja , ko sam ja uopšte , šta radim ovde. Ne , ja to sanjam ali nisam siguran više , sve je tako vjerno. Pogledi su nam se sreli , tako sam sretan što te opet vidim , kao da se nismo vidili stotinama godina. Srce mi lupa hoće da iskoči , zar je moguće , zar je moguće da se opet vidimo. Borim se sam sa sobom ili sa nekim drugim , neznam , stani ko je ta žena koja mi je tako draga , zašto volim to dijete više nego sebe.
Pružila je svoje ruke prema meni i pogledala me u oči , pružio sam i ja svoje , udar svjetla me zaslijepi na momenat. Pa to je moja žena , kako je to moguće uopšte , ovo nije san ovo je moj život. Zagrlio sam je , o kako je lijepo opet zagrliti te , nisam se nadao da će se to ikada više dogoditi. Kraj jezera smo , mali talasi mi zapljuskuju pjesak pod nogama , sve mi je ovo već poznato , tu sam već više puta bio. Sjedimo na klupi kraj jezera zagrljeni. Prekoputa jezera se nazire u daljini dvorac. Taj mi je dvorac baš nešto poznat.
Voliš li me? Upitala je i pogledala me u oči. Čitav sam žvot gledao samo te oči i volim ih više od sebe samog. Voliću te i poslije smrti , čuo sam svoj glas iz daljine. Čuo sam svoj glas a nisam ni riječi rekao , bilo je to još nešto što me začudilo. Ljubav nema granica , voliću te i poslije smrti , poslije smrti , poslije smrti…. Odzvanjalo je u mojoj glavi dok sam puštao njene ruke. To su moje riječi , postao sam svjestan da sam ja to govorio , kako je to moguće. Sad sam siguran da je to moja žena . Malecka je gledala sa strane kad su nam se oči srele. Nedam da ti se bilo šta loše dogodi , pomislio sam.
Slutnja mi zatrese tijelo , moram da ih zaštitim , moram da spriječim da se nešto strašno dogodi. Postalo mi je jasno , to se već jednom dogodilo. Moramo bježati uzimam ćerku , trčimo. Stižu nas , o bože pa zar opet , nož , ćerka , moje oči , nevidim , zvuk sablje , krv je svuda.
Skočio sam iz kreveta. Prvi puta da sam tako skočio , moram da ih branim , nesmije se opet dogoditi ,nesmije , želim da žive , neeeeeeee…..
Stojim kraj kreveta , pokušavam da dodjem sebi , zar opet , zar opet da sanjam , ali sve je tako stvarno , to sam bio ja , znam da sam bio ja , kako kad sam živ? Stotinu pitanja a nijedan odgovor. Umoran sam strašno sam umoran od svega toga. Kako mogu biti živ a ujedno biti i mrtav. Šta se to dogadja samnom. Palim kompjuter , dobro poznata karta se pojavljuje predamnom. Moram do dvorca i do jedne poznate kuće otići , moram naći ono sto je izgubljeno zauvijek.
Prenuo sam se , šta moram naći pa ja nemoram ništa , to je bio samo san , da li je bio san? Da li je bio san , ma sigurno je san , a zašto onda znam da sam to jednom već proživio , sad baš ništa više neznam. Glava će mi eksplodirati , neželim nigdje da idem , gasim kompjuter.
Opet je pet sati ujutro , zašto mi se sve ovo dogadja baš u ovo doba svaki puta. Pravim kafu , baš će mi sad prijati jedna kafica. Opet sam u mislima , moram da nadjem zteleni prsten ili je lančić , ma nisam više ni sam siguran. Baš previše razmišljam o svemu , moram misli na drugu stranu da okrenem.
To je bio samo jedan san i ništa više.
Prvi srk kafe , e baš mi prija , pogled mi je zastao na lijevoj ruci , ogromna plava fleka je bila tu….