Imali smo taj stari šporet , pravi ručni rad što bi se reklo , a svoj kvalitet je najbolje izražavao u hladna zimska jutra. Rada mi nikad nije dala da ga naložim iako sam ponekad i navaljivao ali je ona uvijek bila brža od mene , ne uvijek ali kad je bilo u pitanju loženje vatre onda nisam imao ama baš nikakve šanse. Par puta sam i poranio pa reko da se obrijem nabrzaka pa trk do šporeta kad on već topao. Nije to za muškarce , uvijek je govorila , ti meni nacjepaj i donesi drva a ostalo prepusti meni. Nije mi preostajalo ništa drugo nego da obavim svoj dio posla i da se primaknem malo toj peći.
Trebalo je taj šporet samo redovno čistiti i mislim da mu nema danas ravnoga. Onako ogroman dva metra dugačak sa ogromnom rernom izrezbarenih ručki ma pravo umjetničko djelo kad vam kažem. Kafa je već bila gotova i ispunjavala je mirisom čitavu prostoriju , naravno dok ja nisam došao i zamotao jednu cigaru. Svima je smetala moja cigara samo Radi nije i to mi je uvijek bilo interesantno. Evo gledam napolje pijuckam kafu , cigara je tu , vidim Rada mi sprema doručak , dvoje jaja na oko. Baš sam nešto danas gladan danas a neznam ni zašto , stomak mi zavija kao da nisam mjesecima pošteno jeo.
Jaja su gotova , aj ljudi ala je to mirisalo , ma sit bi ih pojeo. Dok sam tu veliku porciju gledao vrata od sobe su se polako otvorila. Na vratima od spavaće sobe je stajalo dijete. Sad sam i ja malo začudjeno pogledao prema Radi i upitah je što mi ne reče da imamo gosta. Rada zastada i okrenu se prema meni , tvoje dijete zoveš gostom , čuo sam glas. Moje dijete , zakrenuh glavom i nebi mi ništa jasno , ja , pa ti si bila trudna kad sam polazio, polazio , gdje sam polazio , ovde nešto nije u redu. Pod se poče tresti i ja upadoh sa stolice.
Probudio sam se na tvrdim daskama u logoru. Njemac je lupio čizmom po mom takozvanom krevetu i već primijetim da je postao nervozan zašto ne ustajem odmah. Malo je falilo da nedobijem opet kundakom puške ali eto dobro prodje sve. Pogledam na zid kod stražara dvadeseti tri sata , malo još pa će ponoć. Činjenica da ja imam dijete koje nisam još ni vidio dovodila me do očajanja , a da li će me ikad i viditi , to je pravo pitanje. Sad imam dva razloga da živim , dva razloga od kojih neznam koje mi je važnije i zato moram da uspijem , moram da izdržim. Mislim da sam barem jaja probao bilo bi mi lakše da podnesem i ovaj dan ali eto Njemac bio brži.
- april 1945 godine 23.05
Stražari su upali naglo i naredili pakovanje prtljaga i pokret , evakuacija. Morali smo i naše i njihove stvari da što brže spakujemo i utovarimo na konjska kola. Netrebam napominjati da smo mi imali po zavežljaj a oni brdo stvari. Jedva smo stražare ubijedili da nam dozvole da ubacimo jedan džak hljeba jer ništa nismo za jelo imali.
Na početku su se nećkali ali pošto nisu imali puno vremena za razmišljanje ili možda što su i na sebe pomislili šta će da jedu napokon su pristali. Konjska kola su to bila ali bez konja. Vukli smo naizmjenično ta kola nas šest zarobljenika i mijenjali se usput svakih pola sata. Izmedju Misstelbacha i Ulrichkirchena smo naišli na kolone civila koji su bježali na sve strane. Mislim da ni oni nisu više znali kuda će i na koju stranu bježati nego su samo išli dalje onako prepadnuti.
Mi smo dalje vukli naša kola a svaki novi kilometar nam je bio duži duži. Bili smo u stvari samo stoka za Njemce – stoka koja im u ovom trenutku treba da im pomaže. Samo sam mislio šta će biti sa nama kad im nebudemo više trebali , kad nebudu više ni stoku trebali. Sve sam se više pitao da li ću ikada kući doći da svoje dijete i ženu zagrlim. Nekada mi to da snage da izdržim ali ponajviše tuge kad shvatim da su male šanse da se moji snovi ostvare. Čudan je to san , želiti samo da živiš u krugu porodice , želja kao more a stvarnost kao kap vode na dlanu.
U tom teatru vuče kola u neznam ni ja više kojem činu u glavnoj ulozi stoke za Njemce su pored mene još bili: Jakonić Jovan , Predragović Djuro , Radinković Miloš , Kasimović Milorad , Čika Panta , Dimitrijević Radislav , Aćimović , Petrović Milorad , Golubović Ratomir , Janković Nedo. Kretanje je bilo sve teže i teže. Nailazile su motorizovane kolone i mi smo se morali sklanjati u jarak dok oni neprodju. To nam je ujedno bio i jedini odmor jer drugoga nismo imali ali je poslije prolaska Njemaca trebalo teška kola opet na put izgurati a to je bilo baš naporno.
Dolaskom u Miestelbach imali smo i prvi odmor. Od našeg samozvanog ekonoma Aćimovića dobili smo po komad hljeba a onda nam je saopštio radosnu vijest. Stražari su nam dozvolili i da se napijemo vode , znači trebali smo im još , dobra je to vijest bila. Posjedali smo umorni i znojavi a prolaznici su prolazili pored nas i smijali se. Dobacivali su nam da idemo na svoje zadnje putavenje i da nas i treba odmah sve pobiti , da nismo ništa bolje ni zaslužili. Šutali smo svako u svojim mislima i trpili uvrede.
Ponekad bi i koji kamen doletio na šta bi se stražari baš ono pošteno nasmijali. Nismo mogli ništa drugo nego da šutimo , trpimo i nadamo se u neku ludu sreću. Još uvijek dišem , još uvijek hodam , još uvijek imam nade iako mi se u srcu steglo. Steglo mi se i svaki korak mi je težak jer mi se sve više čini da sam svaki korak bliže smrti. Možda civili znaju više nego mi , vjerovatno će nas samo pobiti kad im nebudemo više trebali. Možda jednostavno iza sledeće okuke zaključe da nas više i ne trebaju. Pa nije valjda ovo dosada sve bilo uzalud, pitanja bez kraja , pitanja , pitanja. Još uvijek dišem , još uvijek se krećem , svi imamo istu želju – jedan minut života više.
Put smo nastavili za Horn. Usput smo se stalno sakrivali od savezničkih aviona koji su mitraljirali. Pa neće me valjda još oni potrefiti , to im nebi nikada oprostio , ma ko te je šta pitao, pričao sam već sam sa sobom. U Hornu smo se napili vode i nastavili dalje u Holabrun. Tu nas je zaustavila Njemačka straža i natovarila na nas ogromne sante leda. Kola su bila sve teža i teža , gotovo nemoguće za normalnog čovjeka da ih vuče , ali mi smo ih vukli.
Ostali smo bez hljeba a kola su postajala sve teža i teža , niko nam nije davao ništa za jesti. Naišli smo na jedan trap pa su nam stražari dozvolili da natovarimo krompira na kola. Uzeli smo po jedan krompir i onako živ bez guljenja jeli usput vukući kola. Njemci nam nisu branili nego su se jos smijali, bili smo im zabavni , trebali smo im izgleda još. Došli smo u jednu šumicu gdje nam je bilo dozvoljeno da naložimo vatru i iskuhamo malo krompira. Jeli smo ga halapljivo bez soli. Nakon toga smo krenuli prema St. Pelten-u. Odvojeni smo od drugih zarobljenika nas četrdesetišest i potjerani u drugom pravcu.
Stali smo u Rorbachu i tu su nas Njemci zatvorili u jednu šupu preko noći. To nam je bilo prvo stajanje od petog aprila pa do danas prvog maja hiljadudevetstočetrdesetipete godine. Prvo spavanje pod krovom i nova slutnja. Zašto smo stali , možda nas ne trebaju više. Hoće li nas sad pobiti ili ćemo još jedan dan živiti. Pa neću valjda ovde na poljani umrijeti a da neznam ni kako mi se dijete zove………..
Jedno vrijeme sam čekao da starac nastavi sa pričom ali se on nije javljao. Ustao sam polako i prišao mu na prstima. Disao je , znači živ je , na momenat sam pomislio na ono najgore. Ova priča ga je izgleda baš dobro iscrpila. Moram da priznam i mene bi da sam sve to proživio. Pogledam na desno , moja mala Lana zaspala , starac spava , možda je najbolje da se i ja polako izvučem pa kući na spavanje iako me ta mogućnost i nije toliko radovala ali moja lutka treba da spava a za mene ćemo lako , proće i ta noć , sigurno.
Uzimam Lanu u naručje i iznosim je do auta. Posmatram je dok je nosim , kako je lijepa moja curica , jedino što još imam od života. Gledam je kako raste svaki dan i sa njom mi i moje srce raste. Morao sam , ma jednostavno sam morao da je poljubim pa se malo promeškoljila ali je nastavila da spava. Tek tada sam primijetio da se smrklo i to pravo.
Na ja idemo kući – tamo me već sigurno moji snovi već čekaju……..