Posao sa rukavicama je tako dobro krenuo da nismo mogli prodati toliko koliko smo mogli proizvesti. Povremeno je bilo problema sa mašinom za šivanje jer su trebale specijalne igle za kožu a tako su brzo pucale da nije bilo normalno. Ubrzo nam se pojavio još jedan problem. Pola firmi morali smo čekati za plaćanje jer nisu imali dovoljno para pa smo već polako pošli i selekciju praviti kome ćemo prodavati a kome ne. Neke smo firme stavljali na našu internu crnu listu. Nismo im više htjeli prodavati dok neizmire stare račune.
Oni malo pošteniji su nudili kompenzaciju to jest plaćanje u robi. To bi bilo tek interesantno bilo za nas kada bi pravili vlastitu kuću. Da sam dobio sve pristanke za izgradnju dosada bi već sigurno bilo dvorište puno gradjevinskog materijala.
Dolazeći vikend smo odlučili da sve ostavimo i idemo negdje da se odmorimo. Palo nam je napamet da na Bardači nismo odavno bili. To je bilo jedno malo jezerce koje smo često posjećivali dok smo se Alma i ja zabavljali. Išli smo skupa sa Indirom i njenim momkom i tu se kupali po čitav dan. Jedan motel je bio tu kraj jezerceta dosta hladovine i zelenila , ma izmišljeno mjesto. Ovo je bilo uopšte prvi puta da tamo odemo odkada smo se uzeli.
Ja nisam bio neki plivač ali kad sam peraja oblačio onda nisam imao nikakvih problema. Naravno bez peraja mislim da bi i kamen plivao bolje nego ja. To je jednostavno bio strah od vode još od malena. Jednom sam se na moru pošao daviti kao petogodišnjak i odonda nisam nikada više bio slobodan u vodi. To je jednostavno bila kočnica za plivati naučiti.
Nego kad sam već počeo onda da vam i to onda ispričam. Operisao sam krajnike i ljekari su rekli mojim roditeljima da moram piti slanu vodu. Pokušali su oni da me natjeraju ali taj grozni ukus još i danas pamtim. Ako hoćete da probate naspite sebi času vode pa posolite i probajte piti , znaćete onda o čemu govorim.
Roditelji su me tjerali da pijem slanu vodu ali sam se ja uvijek otimao. Naspe mi otac času i dok on izadje ja prospem. To su primjetili kad se cvijeće pošlo sušiti pa me nisu onda ostavljali samog dok neprogutam. Ma bilo je tu i plača i suza , naravno ja se baš puno i nesjećam ali barem po njihovoj priči trebalo je muke i truda.
Nekako poslije operacije smo ubrzo i na more otišli. Ja sam imao svoj okrugli šlauf oko pasa i tako sam se igrao pored oca u vodi. Polako smo zašli u dublju vodu gdje više nisam mogao nogama dodirnuti dno. Naravno za jednog petogodišnjaka dok je za mog oca bila malo viša od pojasa. Pružio sam ruku da nešto dohvatim i gornji dio tijela se nageo napred.
Naravno lice mi je poletilo na dole ispod vode a noge su ostale gore tako da sam jednostavno skliznuo iz šlaufa. To je u stvari i jedino što se stvarno sjećam. Odjednom je sve postalo gluho i hladno oko moje glave. Mjehurići su bili na sve strane a slana voda me je pekla po očima i plućima. To je ono što nikada neću zaboraviti čitav život. To je ono jedino sto se i sada sjećam. Htio sam da dišem ali nije išlo to je bilo strašno.
Majka je zavikala da nema djeteta nigdje i tog se vriska još uvijek sjećam , ali otac me već bio uhvatio za nogu. Tada sam se napio toliko slane vode da mi je baš za čitav život dosta. Od tada sam se uvijek bojao duboke vode i baš zato nikada nisam naučio dobro plivati.
Došli smo na Bardaču i smjestili se. Našli smo mjesto odmah pored vode na travi u sjenci ohromnog hrasta. Za Daniela je bilo super da neizgori a i mi nismo težili da budemo čitav dan na suncu. Došli smo poprilično rano pa je voda još bila hladna. Kada smo prvi puta ušli Almu je u dubokoj vodi uhvatio grč i pošla je da se davi. Opet duboka voda , opet vrisak opet neko ko se davi. Sreća da sam imao peraja na sebi i bio samo par metara udaljen od nje.
Uspio sam nekako oboje da nas održim iznad vode i da doplivamo do obale. Kada smo izašli onda sam se baš prepao. Da nisam imao peraja potonuli bi obadvoje kao kamen sigurno. U tim trenutcima baš čovjek pomisli kako je život neizvjestan i u idućoj sekundi može biti da te nema. Drugim riječima nije džaba ona poslovica – što možeš uraditi danas neostavljaj za sutra. Tu se neradi samo o lijenosti nego i o prolaznosti života.
Ostatak dio izleta je prošao super. Otišli smo odmah poslije na kafu da se malo smirimo oboje. Ručak u restoranu je bio super a za iznenadjenje ni Daniel nam nije toliko problema pravio kao obično. Cijelo vrijeme je hranio patke pa ga je to vjerovatno toliko zaokupilo da je bio mirniji nego normalno. Trčao je za patkama i sakrivao se nebi li ih kako uhvatio ali su one uvijek bile brže od njega.
Na povratku smo jednostavno primjetili da ima jako puno kuća koje su se sanirale. To je inače bio turistički kraj i vikendice su jednostavno nicale preko noći. Tada nam je pala ideja kako je puno lakše sanirati nego sve ispočetka pravitijer nemoraš sve pare odmah izbrojati. Onda mi je došla jedna ideja napamet.
Otac je kupio kuću u Prnjavoru popola sa mojim djedom. Tu nije ni godinu dana stanovao nego su se preselili za Banja Luku u potrazi za poslom. Kuću je bio kupio na kredit koji se tada mogao jako povoljno dobiti. Čitav je život tu kuću otplaćivao i nije imao praktično ništa od toga. Živili su kao podstanari u Banja Luci i plaćali ujedno i kredit.
Pala mi je napamet jedna ideja. On nije nikada ni živio u toj kući niti ju je kada mogao sanirati. Predložiću mu da mi je prepiše kao moj dio nasljedstva a ja bih onda da je saniram i sredim za nas troje. To je bila ta kuća gdje smo ja i Alma provodili dane kada nijedno nismo radili. Jedna stara kuća sa zidovima od sitne cigle debeli pola metra. Sa svojih stotinu kvadrata stambenog prostora davala je baš pravi konfor. Imala je ogromno dvorište koje je prosto vuklo da se u njemu što češće roštilj raspali i nešto zamiriše po dvorištu.
Tu bih mogao ulagati gradjevinski materijal od kompenzacije i polako sredjivati. Da još plaćam puno majstora nisam mogao ali čemu žurba što mogu sam uradiću a ostalo ću nekoga platiti. Došlo je vrijeme da i ja to upotrebim što sam naučio u školi i praksi. Te stare kuće se mogu baš sanirati da budu pravi mali raj.
Stropovi su visoki četiri metra i sad zamislite štokove od pola metra a ona stara izrezbarena vrata u borok stilu. Samo treba paziti da se ta starina sačuva i neizgubi baš skroz za vrijeme sanacije. Napravio bi poseban ulaz jer je sada bio zajednički sa djedom , ipak je bolje odvojeno da svako ima svoje. Na ulazu terasa da se može popiti kafa sa prvim izlaskom sunca. Pošao sam da planiram sve u glavi a još ništa nisam ni pitao , pa sam se morao sam sebi i nasmijati. Ma nije ni tu ništa loše polet je tu i ideje pa vidićemo.
Ovaj vikend moram porazgovarati sa djedom i ocem , nevidim razloga zašto mi nebi dopustili…..