Tamo gdje ljubav pocinje

A51 – IZNENADJENJE KOJE SE PAMTI

Moram reći da je velika razlika bila u poslu izmedju portira i magacinera. Sad sam imao svoju kancelariju , kompjuter i krug radnih kolega. Ujutro se pila kafa na poslu odmah po dolasku a i nisam nikada bio sam a to mi je prijalo. Ujutro nisam više morao zoru varati i tako rano ustajati a i primjetilo se u kasi to što nisam više svaki dan autobus plaćao. Alma je upisala drugu godinu studija a Daniel je krenuo u školu.

Malo nas je u početku bio strah jer je sam bio kod kuće poslije škole. Zamolili smo komšinicu da ga povremeno obidje da vidi šta radi. Imao je psa i mačku za igranje ali je i sam ložio vatru u šporetu pa nam nije baš svejedno bilo. Na početku smo ga trenirali i kontrolisali ali srećom sve je bilo u redu. Jest da se par puta dok se učio i opržio ali kroz to smo svi manje više prošli i dobro je da je to naučio dok smo mi bili kod kuće a ne kasnije kad je sam.

Jedan dan smo ga zatekli sa ćukom u kući , kaže nešto je bilo napolju pa se sakrio. Čim smo mi otvorili vrata ćuko je izletio ko poparen na livadu izgleda da je jadnika potjeralo a u kući nije htio. Drugi dan je uzeo makaze pa nov ugao u dnevnoj sobi malo razašio da vidi šta je unutra. Kad smo se mi pojavili pa to vidili došlo nam je da se rasplačemo. Nisam ga jos ni dopola otplatio bio a valja ga već krpiti. Treći dan dolazimo kući a sve se nešto začadilo a Daniel stoji pred nama sav od brašna i pepela samo smo jos po očima prepoznali da je to on.

Alma se prepala šta je sad bilo ali kad smo ušli u hodnik i kuhinju kad nismo upali obadvoje. Kaže Daniel sav onako umazan da je htio da popravi ono što je sjekao ugao pa nam je htio sam samcat napraviti i ispeći domaći hljeb. Brašno smo tada kupovali po pedeset kilograma u vrećama i drzali u špaizu u jednom buretu. Daniel je nosio lonče po lonče iz špaiza u kuhinju dok nije napunio pun vangl sa brašnom. Pošto ga je uvijek navršnog nosio , valjda da bi manje puta morao hodati , ostali su sve tragovi po podu kako mu je brašno spadalo usput.

Snašao se kako reče sav ponosan jer pun vangl bi mu bio pretežak za odjednom ponijeti. Neznam da li se ko sjeća ali svježa germa se kod nas kupovala po dvjesto pedeset grama u komadu pa je svako sebi sjekao koliko mu treba. Nije ko danas da se mogu kupiti odsječeni mali komadići za jednu upotrebu. Sada je fino Daniel odsjekao četiri petine od toga paketa pa je sada imao jedan ogroman komad i jedan sasvim mali. Malo je razmislio pa reče staviće onaj veliki pa će i hljeb biti bolji.

Znači ubacio je komadinu oko dvjesta grama germe u vangl. Uzeo je neku kašiku i mješao sipajući vodu koliko je god jače mogao. Mješajući tako tjesto se penjalo uz kašiku sve do rukava tako da ih je baš dobro zamočio. Podigao je vangl da istrese u pleh za pečenje pa je naravno pritisnuo na stomak gdje je ostala baš podebela crta.

Znao je da se to mora ostaviti malo da nadodje pa je sjeo gledao i čekao. Kada mu je to dosadilo izašao je malo napolje i zaigrao se tako da nije primijetio kako vrijeme brzo prolazi. Kako nam je sam objasnio tjesto je pošlo da kipi preko ivice i kapa po podu. To me uopšte nije začudilo jer se moglo barem dvadeset hljebova ispeći šta je on germe zbombao u jedno pravljenje. Kad je uletio u kuću i vidio da sve kipi a on požuri da to sve brzo ubaci u rernu. Kaze pomislio je kad se to odmah zapeče da neće više rasti.

Kad je tek ubacio u rernu onako vruću pošlo je tijesto da raste i nadolazi i to poprilično brzo. Kipilo je preko tepsije i odmah pošlo da zagara na samoj rerni. Pola rerne je bilo puno od tijesta. Kad je pošlo tijesto da zagorjeva prepao se i pokušao da sve izvadi napolje. Uzeo je krpu da se neoprži i otvorio rernu da izvadi hljeb. Tu je tek vidio da ima jedan mali problem , tepsija se više nije nigdje vidila od tijesta koje je kipilo i dalje.

Da nebi to sve sad izgorilo nije bilo druge nego mu je palo napamet da mora vatru ugasiti i to brzo i onda nece više zagoriti. Najbrži mogući način je bila voda. Uzeo je bokal vode otvorio tamo gdje se loži vatra i sasuo odjednom svu vodu. Kad je voda cvrcnula po žaru suknuo je žar nanjega napolje i eto u tome smo i mi naišli. Kako nam reče sa vrata sve bi on to pospremio ali nije imao kada kad smo mi tako brzo došli. Još je prekrstio ruke i naljutio se na nas jer smo mu iznenadjenje pokvarili.

Nije bilo druge nego presvući se okupati dijete pa na čišćenje. Usisavanje, struganje , pranje , ponoć je bila kad smo završili. Taj dan smo ćevape naručili i jeli jer je šporet bio baš neupotrebljiv. Zapečeni hljeb sam izvukao iz rerne komplet sa tepsijom , izgledao je kao kocka u veličini rerne. Naravno nije ga ni posolio kako smo saznali kasnije iz priče a i jedna nam je kašika poslije falila što ju je zaboravio unutra.

U ponoć je Daniel već spavao pa smo se posljednjom snagom istuširali i sjeli malo da se odmorimo. Konstatovali smo da je najljepši kad spava a spavao je baš mirnim snom djeteta koji je htio samo da svoje roditelje obraduje zbog onog juče što je uradio i šta da mu čovjek sada radi. Kako reče sve bi on to usisao i brašno i tijesto da smo mi malo kasnije došli da bi se kuća sijala. Samo se pitam da li bi u tom slučaju sa usisivačem bilo.

Zagrlio sam svoju Almu i reko nadam se da se sutra nećemo morati opet iznenadjivati , za ovu sedmicu bi bilo dosta. Stavila je umorno svoju glavu na moje rame i umirila se. Uzeo sam je u naručje i odnio do spavaće sobe. Na kraju krajeva moram priznati samo da nas je dijete stvarno iznenadilo pravo.

 

Sutra je opet novi dan ali se nadam malo mirniji nego ovaj današnji rekoh pokrivajući Daniela jorganom. Okrenuh se Almi ali mi je samo tišina odgovorila , izgleda da je i meni vrijeme za spavanje , laku noć svima….

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht.