Sve više nas je zaokupljala misao da se još nečim podjemo baviti pored normalnog posla. Teško je bilo odlučiti se sta početi tim prije što nismo imali ni para dovoljno ali je vjerovatno to i bio razlog za ozbiljno razmišljanje. Sedili smo tako uz kafu kad sam Almu upitao , šta misliš da podjemo gajiti kokoši nosilice. Imali smo u dvorištu jednu šupu koju bih mogao adaptirati za te svrhe. Napravio bih im gnijezda od slame i drveta naravno sve ručni rad. Ima neke stare ograde pa malo ograditi da mogu izlaziti napolje i eto biznisa.
Na Almino pitanje a šta ćemo za hranu pokazao sam joj na njivu , posijacemo kukuruz i imati svoju hranu jer tako se jedino i isplati. Nasmijala se pa kaže – ti koji si kokoš vidio samo na slici i to jednom davno imaš takve ideje ali možda baš zato i uspije. Nasmijali smo se skupa i presli na drugu temu uz kafu.
Ta ideja me je i dalje kopkala pa sam nabavio svu potrebnu literaturu i počeo čitati o tome. Našao sam u tim knjigama o uslovima držanja koka nosilja pa čak i kako da sam napravim koncentrat. Polako me ideja pošla sve više i više interesovati. Nikada u životu nisam kokoš uzeo u ruku , dijete sa asfalta što se kaže ali smo se dogovorili da pokušamo. Posijali smo njivu punu kukuruza a ja sam čitavo to ljeto provodio u prepravljanju stare šupe. Betonirao sam krpio krečio , razvlačio žicu pravio gnijezda i eto sve je bilo spremno. Čak sam se i ja iznenadio da je sve izgledalo baš profesionalno napravljeno i nije ni nakrivo stajalo.
Kupili smo stotinu pilića hranilice , pojilice i gledali kako polako prerastaju u koke nosilice. Pare za kupovinu nam je posudio moj brat. U to vrijeme je imao svoju grupu pa su svirali na jednom brodu koji je plovio za Grcku. Išlo mu je dobro , zaradjivao je super pa mu to i nije bio neki problem da izbroji dvije stotine maraka za piliće. Za uporedbu moja plata je tada bila pedeset maraka tako da je to za mene tada bio veliki novac.
Od stotinu kokoša imali smo u prosjeku osamdeset jaja dnevno a polako se i rasčulo za svježa jaja pa smo i narudžbi imali više nego dovoljno. Nismo imali auta ali sam ja razvozio biciklom narudžbe. Malo me je strah bilo ako upadnem sa jajima ali eto išlo je nekako. Netrebam ni spominjati da tada nismo ni mi više jaja kupovali nego smo uvijek imali svježa iz gnijezda , jos vruća.
Sve je bilo previše dobro da bi dugo trajalo. Koke su pošle da jedna drugu kljucaju do krvi i prave rupe na drugima. Tako sam svaki dan ulazio i iznosio napola pojedene kokoši i zakopavao. Na početku sam pomislio da je neka životinja a onda sam proveo čitav dan u šupi i pratio šta se dogadja. kljucale su jedna drugu dok nije rupa ostala a onda su iskrvarile. Nismo imali drugoga izbora nego da ih prodamo i prekinemo proizvodnju.
Eto tako se završio moj prvi pokušaj da se nešto zaradi pored plate. Ima jedna izreka koja kaže – neda se siromahu sitno samljeti. Tako je i kod mene bilo sve što smo uložili posudili , truda uložili i eto nismo uspjeli. Troškove smo uspjeli vratiti i nešto malo još zaraditi i to bi bilo sve nikakav veliki bum kao sto sam se ja nadao.
Što bi se reklo bila nam je sudbina takva i tu nismo mogli ništa. Sve smo radili što smo mogli i eto opet isto. Šetao sam praznom šupom , tamo gdje se doskora nije moglo zakoračiti od kokošiju sada je bila prava tišina. Sve mi se više čini da ta tišina uvijek dodje kao poklopac svakom neuspjehu ili tuzi. Sjetim se da je tu bilo i jedno pile koje mi je po svakom ulasku u šupu samo dolepršalo u krilo i podmetalo glavu da se miluje. Ono je medju prvima i nastradalo.
Vraćao sam se u kuću tada tužan a Alma je pošla vec da se buni zašto uopšte stalno tamo provirujem. Vjerovatno je svako od vas imao priliku u životu gdje je uložio ne samo čitavog sebe nego kako se kaže i više od toga i opet ništa. Nije stvar sada u pilićima nego u jednoj nadi koju smo gajili godinu dana i nismo uspjeli pored svih priprema i napora.
U danima neuspjeha i razočarenja jako je važno da imate nekoga skim ćete popričati , podijeliti tugu. To je ono što održava da se skroz nepotone, to je ono što snagu daje za dalje. Koliko puta čovjek poklekne a nestigne se ni oporaviti a opet upadne pa se nekada i priupita čemu sve to da li je uopšte vrijedno živiti kad je život ponekad tako surov. Mogu vam samo reći za sve ono što sam u životu prošao da uvijek nije bilo lako. Jedini je lijek negubiti nadu da će jednom bolje biti a ako je još i ljubav u igri onda nemožete izgubiti nikako.
Ukoliko vam se slučajno desi da vas partner u teškim trenutcima i napusti recite samo da je dobro sto je tako bilo. Bolje da znam na čemu sam odmah nego da izgubim nadu u sve , ode li nije me bio ni vrijedan. Ja sam imao svoju Almu a ona mene da skupa slavimo pobjede i skupa šutnemo nastranu poraze kao da nisu ni vrijedni da ih pogledamo.
Baš u teškim trenutcima se prepoznaje da li je ljubav prava ili ne. Lako je snekim živiti bez problema i kad je oboma fino.
Ali mogu reći jedino što sam siguran – za pravu ljubav prepreka nema.