Tamo gdje ljubav pocinje

A44 – ŽELIM DA SE BUDIM STOBOM

Godinu dana je prošlo i neznam da li da kažem brzo ili sporo ali Poreč se završio. Bilo mi je drago jer je sve tako prošlo i dobro se završilo. Ostala je samo još jedna stvar da se obavi. Htio sam da se oprostim sa mojim vjernim pratiocem sa kojim sam provodio svaku nedelju. Pred sam odlazak kupio sam mu pečeno pile i otišao na dok da ga potražim. Čekao sam ali uzalud. Nije se pojavio taj dan. Bilo mi je malo čudno ali pošto nedelja nije bila da tako kažem , razumio sam.

Onda mi je napamet palo da odem i pogledam na groblje. Tamo sam ga našao. Ostavio sam mu pile i popričao sa njim kao da me razumije. Oprostio sam se od njega kao od starog druga. Ustao sam krenuo ka hotelu kad sam u daljini čuo zavijanje. Moram priznati da mi se koža naježila. Zavijanje sa groblja. Nemogu vam opisati kako mi je teško bilo ali izgleda da je sve razumio šta sam mu rekao.

Po dolasku sa terena sam sa svojim šefom popričao može li me ostaviti malo u blizini da radim a ne da uvijek budem na najdaljem terenu. Nije me ni saslušao nego mi je odmah dodijelio Sarajevo i to tri radilišta. Kad sam to ispricao Almi ostalo nam je samo još da zaključimo da će me vjecito tako tretirati. Možda ne vječito ali dok god budem najmladji u firmi a primali nisu više nikoga , to nije bilo dobro za mene.

Dogovorili smo se Alma i ja da ću ta tri mjeseca u Sarajevu izdržati a onda ćemo tražiti bilo šta samo da smo zajedno. Da se ponovo budimo skupa , da ustajemo skupa , da dišemo skupa. Tražili smo obadvoje za mene posao ali bezuspješno. Tri mjeseca su prošla i Sarajevo se završilo i opet se nalazim kod šefa. Ovaj puta me šalje negdje u Sloveniju , bogu izaledja , neznam viže ni kako se selendra zvala.

Znam samo da su htjeli da pet stočnih hala završe. Pokušam da malog debeljucu koga smo nazivali šefom nekako nagovorim da mi nešto drugo da. Uspio sam samo da požuti pa pocrveni i kad mu je skoro para na uši pošla šištati morao sam se blago izgubiti da nebi opet propušio ili bi dobio tu pepeljaru zračnom poštom što mu stoji kao ukras na stolu. Prekinuo je pušiti ali je patio za cigarama pa je po citav dan buljio u tu pepeljaru.

Slucajno sam pročitao u novinama da traže portira. Rekao sam Almi da idem i za portira ali neću više da dozvolim da me šutaju kao probušenu loptu tamo vamo. Bile su tu i noćne smjene ali nema veze bar mogu svaki dan da budem kod kuće. Posao sam dobio i pošao sam da radim kao portir. Jedva su me pustili iz stare firme. Morao sam da pretrpim govoranciju kod glavnog šefa da nekažem ribanje. Pokušao je sve da ostanem kao nemaju koga sad poslati , pa kad je vidio da nepali neće mi dati radničku knjizicu i tako dalje. Napokon je i on izgleda uvidio da ništa nevrijedi pa me pustio.

I tako sam ja otišao da radim na radno mjesto sa osnovnom školom. Plata je bila puno manja ali i to mi je vrijedilo samo da budemo skupa. Ubrzo su novi šefovi shvatili da ja imam malo više nego osnovnu školu. Tu je postojala nešto kao gradjevinska grupa za održavanje i sada su prvi puta pokušali nešto sami da naprave. Tu su pošli mene da angazuju da im crtam planove i sračunavam armaturu. Naravno sve za portirsku platu.

Sve bi bilo fino da je malo i potrajalo ali ubrzo dodje čovjek čija je kuća bila kod nas. Saopštio nam je da će njemu biti potrebna kuća i da ako možemo za mjesec dana da iselimo. Čuj ako može , pa šta nam je drugo preostalo nego da pristanemo. Pošteno nas je primio i hoćemo da dokraja pošteni da ostanemo. Vidim da je i njemu bilo malo nezgodno da nam to kaže pa smo ga na kraju još mi pošli tješiti.

Tražio sam svaki dan stan , hodao sam i pitao , kupovao novine , raspitivao se i ništa nisam našao. Poslije noćne smjene nisam išao spavati nego sam pošao ulicu po ulicu , kuću po kuću obilaziti. Jednostavno sam zvonio po redu i ako oni neizdaju stanove onda sam pitao da li nekoh znaju da ima slobodan stan. Sve je bilo bez uspjeha. Prodjoše tri sedmice i ništa nisam našao a bukvalno sam svaki dan tražio. Našao sam par stanova čija je stanarina bila tolika da mi moja plata nije bila dovoljna i par gdje je vlaga bila do koljena.

Vrijeme je prolazilo i polako nas je hvatalo očajanje , moramo napolje a nemamo gdje. Sjedimo ja i Alma i neznamo više šta ćemo a za sedam dana moramo iseliti. Onda sam se sjetio stare bakine kuće u Prnjavoru. Složili smo se da pitamo moga oca da se tu uselimo jer nismo drugog izbora imali. Za posao nema veze jer ćemo vec nesto tražiti a u medjuvremenu ćemo putovati.

Nekako mi je to ličilo na početak ali drugog izlaza nismo imali , morali smo pokušati. Sada nam još samo ostaje da sačekamo odgovor a ako bude negativan , neznam , onda stvarno neznam……

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht.