Tamo gdje ljubav pocinje

A43 – SAM KAO TUGA U OVOJ NOĆI BEZ KRAJA

Auto je ostao na popravku , radnici su otišli autobusom pet dana kući a meni se natovario pored tog pokvarenog auta i nadzorni organ. Nema kad drugo nego samo sutra i to baš ono sutra kad bih i ja mogao malo kući da odem. Kad i njega otkačim onda će mi ostati samo jos jedan dan da budem sam kao tuga. Za jedan dan mi se i neisplati ići jer treba osam do deset sati voziti u jednom pravcu popiti kafu i vratiti se.

Čuo sam se sa Almom telefonom. Prvi puta nakon mjesec dana treba da idem kući i nedade se. Kaže da Daniel nevjeruje da neću doći pa stalno visi na kapiji. Tek mi sada nešto pade napamet , pa mozda kapija i škripi zato što se on nikada neskida sa nje. Da mi je bilo do smijanja nasmijao bi se baš od srca ali ovako je bio samo jedan gorki pokret na usnama koji je ličio na osmjeh.

Poslije telefoniranja nisam imao volje nizašta nego sam opet krenuo prema svome doku. Napolju je opet bura bjesnila i na neki način kao da je moje raspoloženje ocrtavala. Nekako mi je tada prijao taj bijes kao da je moj vlastiti. Napolju nigdje nikoga a ko bi i šetao po ovom pasjem vremenu kad ni kišobran nepomaše. Imao sam nekakvu kapu ali je i ona mokra već odavno bila. Sam sam na ulici i što se kaže nemože se ni pas viditi tako je loše vrijeme. Kiša pada horizontalno. Moram se vraćati polako jer osjetim da mi je i potkošulja vec mokra.

Na drugom kraju ulice ugledam poznatu siluetu , moj ćuko kao da je znao ili osjetio tugu pojavio se odnekuda. Krenuo sam prema hotelu a on zamnom. Dopratio me je do kraja šumice kao i uvijek i tu je ostao stojeći. Okrenuo sam se par puta , još je bio tu ali dalje nije išao. Došao sam do hotela mokar ko čep. Nisam imao volje ni na večeru da idem nego sam se samo presvukao i direkt u krevet. Bio sam umoran ali sam se bas dosta prevrtao prije nego što je san na oči dosao. Ma bio je to vise umor nego san i odmaranje.

Sanjam da selimo iz Dervente za Prnjavor. Ma čitava noć me je prosla u rasklapanju namještaja , tovarenju i istovaranju svari. Kad sam se probudio bio sam gotov od umora i sav mokar ko da sam stvarno nešto radio. Neznam odakle mi taj san ali me polomio dobro. Pred samu zoru bio je u mome snu i ćuko sa doka. Ležao je na nekom grobu , aj snova stvarno da te polome tako da nisam bas najsvježiji ni ustao ali šta je tu je novi dan je svanuo. To je bio hit nakon selidbe noćna priča u groblju , prava mora.

To baš da sanjam kad danas imam tako naporan dan sa nadzornim organom. Sastao sam se sanjim i sve je dobro prošlo. Sve sam potpise skupio i sada odoh na ručak. Radnici su otišli skupa kući a ja naručak sam samcat pa mi nekako neobično tiho bi. Uzeo sam kombi sa popravka i došao u hotel nazad. Četiri je sata popone. Razmišljam šta li rade sada ono moje dvoje mangupa kod kuće. Onda mi pade napamet a zašto da ja čekam bilo šta. Sjedaj u auto i ako nema puno gužve na putu i još malo požurim do ponoći mogu biti u Derventi.

Uzimam torbu i krećem. Vožnja je bila baš paprena i dobro da nigdje u blizini milicije nebi. Ipak sam pazio da nevozim prebrzo , da vozačka ostane a ako je radar u blizini platiš kaznu pa dalje. Oko ponoći sam parkirao u naše dvoriste auto. Almi sam javio usput da dolazim pa je kafa vec mirisala kad sam u kuću ulazio.

Prvo što mi je rekla , pa jesam li normalan sutra se moram odmah vraćati , pa onda kako se zabrinula hoću li brzo voziti , da se neće šta dogoditi , ma spisak na tri stranice kažem vam. Ko jel ja , upitah je , ma znaš da ja uvijek polako vozim , nemaš šta brinuti. Ma poželio sam te i morao doći , eto sta ćes mi sada. Pogleda me tim zabrinutim očima iznad tog prćastog nosića tako da sam je uzeo u naručje i unio u kuću. Morao sam jednostavno jer drugačije nije išlo.

Vatra je pucketala u kuhinji , kafa je mirisala , prava kućna atmosfera. Danijel je već uveliko spavao. Kažu da kafa razbudjuje ali mi smo poslije zaspali zagrljeni kao mele bebe. Ujutro je bilo problema Danijelu objasniti da moram za dva sata krenuti nazad ali eto i to sam nekako uspio. Ja sam svoje dvoje lopova vidio pa sad mogu opet smirom mjesec dana nazad na teren. Da nisam došao mislim da bi mi srce prepuklo. Moj prvi dolazak sa dalekog terena nije baš prošao kako je trebalo ali vidili smo se barem a to mi je bilo najvažnije.

Vratili smo se svi za Poreč i dani su počeli opet radno da prolaze. Opet je nedelja bila opet sam šetao i sreo svoga ćuku. Ispratio me je do šumice i tu je stao kao i uvijek. Ovog puta mi nešto nije dalo mira. Sačekao sam malo na prozoru hotela da ćuko nestane iza brdašca pa sam se vratio napolje. Interesovalo me je kuda on to nestaje svaki dan. Pratio sam ga izdaleka. Vjetar mi je pirio direktno u lice tako da me ni po mirisu nije mogao primjetiti.

Vodio me je direktno nagroblje. Nikada ovde nisam bio a sve mi je odnekud ponzato. Malo mi je bilo neugodno jer je već bilo predmrak ali sam nastavio dalje za njim ići. Došao je do jednog groba i tu je legao. Sada sam se sjetio svoga sna. Nisam htio da mu smetam nego sam se okrenuo i vratio se da me ne primjeti.

Kasnije sam saznao priču o djevojci koja je mlada umrla i o ćuki koji je uvijek ležao na njenom grobu. Nije micao odatle jer mu je to druga kuća postala. Neznam zašto je baš mene za prijatelja izabrao ali vjerovatno je imao neki razlog. Kažu da životinje a pogotovo ćuke osjete bila to ljubav ili tuga ili oboje.

Šta je on osjetio to vam nemogu reci ali bilo nam je tesko , obojici…

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht.