Vikend je i u Derventi sam kod Alme i Danijela. Sjedim ispred kuće u hladu jasmina. Tu nam je nekako najljepše bilo sjesti i popiti kafu. Nismo imali čak ni drvenu klupu ili sto , jednostavno deka nam je bila dovoljna. Kuća nije bila omalterisana pa je ispred nje bilo dosta sitnog pjeska. Pili smo kafu i posmatrali malog Daniela kako se igra u tom pijesku. Svaki puta smo mu zaprijetili da nebaca pijesak u kosu i svaki puta je čvrsto obecao da neće.
Upravo ga sada gledam kako viče – vjetal pili , oluja dolazi , zagrabi sa obe rukice pjeska i koliko je više mogao baci u zrak iznad sebe. Kada mu je silna prasina ruknula na glavu kao da se za momenat sjetio obećanja. Pogledao je u nasem pravcu krupnim očima , raširio ruke sa dlanovima gore i slegnuo ramenima kao eto desilo se pa šta ću sada. Nije ni čekao odgovora nego se okrenuo i nastavio dalje igrati. To mu je bio sistem da brzo predje na drugu temu pa se sve brzo zaboravi.
Razgovarali smo Alma i ja , planirali šta je najbolje za nas. Ona nemože da u Banja Luci dobije posao i izgleda da nam je ovo jedina šansa da nam napokon krene. Za početak ćemo biti dva mjeseca skupa a poslije kako nam bude jer ovakva se šansa nepruža često. Malo bi se i skućili pa bar nebi morao više za telefon da gledam kako ću skupiti. Koliko puta mi se desilo u Banja Luci da mi dodje teško , nešto mi se skupi u grudima pa pritišće i pritšće a ja nemam para ni za telefon a mislim da joj samo glas čujem da bi mi bilo odmah lakše. Ali eto tješio sam se brzo će srijeda pa ćemo se opet čuti.
Šest godina smo već u braku a imamo jedan polukauč na kome svetroje spavamo jedan ormar i jedan sto sa četiri stolice , doduše nejednake stolice ali to nam nije nikada smetalo. Vrijeme je da se i mi polako podjemo kućiti. Neće biti lako , reče mi Alma i spusti pogled ali izgleda da moramo. Pružio sam ruku i podigao joj glavu gore. Alma nije nikada znala da kontroliše svoje osjećaje. Kada je bila ljuta sipala je vatru da pomislis odakle toliko izlazi a kad su tužne situacije imala je srce za sve i svakoga. Nekada mi se činilo svana neosvojiva a u duši toliko ranjiva.
Pogledala me je očima spremnim za suze. Hei reko , jel ti to nije drago da ćemo sada dva mjeseca biti skupa. Pogledala me je iznenadjeno i kao zastala u pola pokreta da mi nešto kaže ali joj to nisam dozvolio sa jednim dugim poljupcem. Daniel je to vidio i odmah pritrčao kod nas i zagrlio nas obadvoje. Što se tiče zagrljaja bilo je dobro jedino što smo sad svi bili u prašini samo od ostataka pjeska iz njegove kose. Isto je bilo kao kad tepih niste deset godina klofali pa ga stavili na štangu i jako lupili da se prašina na sve strane digla.
Tako je izgledalo kad je Daniel ruknuo izmedju nas. Sve troje smo bili samo za kade a kafu sa pjeskom ko još može piti. Onda sam skočio i reko sada ćes viditi. Kada sam ga poganjao stigao sam ga baš u onom pjesku. E reko da ja sada završim ono što si ti započeo. Pjesak je letio na sve strane. Mislim da nas je Alma jedva pronašla u toj magli ali nas je jednog po jednog izvukla a mi smo onda onako prašnjavi skočili malo na nju. Sve u svemu nije se ni ona izvukla. Važno je jedino bilo da su se suze pretvorile u smijeh . Jest da je kupanje bilo u tri vode ali isplatilo se.
Sutra moram ponovo za Banja Luku da dam otkaz i sredim sve papire , pokupim svoje krpice i postanem Dervenčanin. Smiješno zvuci ali eto Banja Luka – Prnjavor – Derventa dokle ćemo jos stići , ako se ovako nastavi još ćemo i u Brodu završiti. Jedino me još brinulo da li će mi odobriti otkaz bez otkaznog roka jer bi odmah trebao u novoj firmi da počnem raditi. Almi to nisam ni spominjao da se ne nervira bez potrebe dosta je što sam ja zabrinut. Ma neću više da se nerviram to ćemo ubrzo saznati sutra nije daleko.
Noć se polako spuštala , sjenke su postajale duže u kuci kraj jasmina……