Ulazim u dvorište , nigdje nikoga. Kucam na vrata , samo mi tišina odgovara. Stojim tu pred kućom , u neizvjesnosti , u nekoj slutnji. Srce mi brzo udara , zašto nisu tu , da se nije šta dogodilo. Silazim niz tih par stepenica kod ulaznih vrata i pogled mi privlači par crvenih tačkica na betonu. Saginjem se da bolje vidim šta je to – krv. Nije valjda da je san bio istina , sada me još više steglo. Idem do hitne pomoći ili do bolnice naći ću ja njih već nekako. Nisam još ni kapiju zasobom zatvorio kad niz ulicu vidim Alma ide i nosi Daniela.
Potrčao sam do njih . Vidim Danijelu je koljeno zavojem zamotano. Pogledam u Almino umorno lice i te oči pune čežnje. Nije bilo potrebno da se bilo šta kaže , razumili smo se . Uzimam Daniela u naručje i ulazimo u kuću. Opet smo se samo pogledali i razumili smo se , to mi je bilo posebno drago. Daniel mi je zaspao na rukama pa sam ga odnio u spavaću sobu. U prolazu sam primjetio da je razbijen stakleni sto u sobi. Danijel se igrao i na televizoru je kako Alma kaže ugledao nekoga ko liči na mene. Povikao je eno moga tate naglo se okrenuo i upao na stakleni sto. Razbio je koljenom ćošak stola , rasjekao se , krv je šiknula.
Kako to obično biva u tom trenutku nebi nikoga u blizini sa autom pa su samo zamotali koljeno i Alma ga je na rukama odnijela do hitne pomoći. Priupitah je zašto nije sa taxijem otišla i vratila se. Počela je da plače. Stalno mi je telefonom pričala da im je dobro i sve je uljepšavala vjerovatno iz ponosa ili neznam ni ja zašto. Sada mi je pošla pričati šta je sve prošla tako da sam se skamenio i slušao.
Kada smo se razišli došao je zet pa joj je pomogao da se preseli kod svoje sestre. Tu nisu sastavili ni nedelju dana a već su pošli problemi. Zet dolazi i prednjega se ručak stavlja i prva zelena salata pa ako šta od nje ostane onda dobiju i ostali. Sestra je imala dvoje djece i kad god se djeca zakače naravno da je uvijek Daniel bio kriv a djeca ko djeca nije im puno trebalo. Dok nije došlo do toga da kad zet dodje sa posla odlazi u svoju sobu a sestra se stalno duri. Na kraju je Alma čula kako sestra kaže svome mužu biraj ili ona ili ja , jedna mora ići odavde.
Kad je to čula Alma se pokupi još isti dan pa kod svojih roditelja. Tu su tek pokušavali cijelo vrijeme da je ponize. Govorili su joj sama upala sama se ubila. Jesmo ti rekli da treba muslimana da oženiš bilo bi ti sigurno dobro. Dolazila je i njena sestra često pa sa majkom sjedne na terasu i naprave sebi kafu. Almu i nezovu nego je pošalju po krave , a ona ih se baš bojala ali je htjela po svaku cijenu da se potrudi. Kad mi je to pričala nešto mi dodje da je vidim kao pepeljugu. Radila trudila se a samo uvrede i poniženja doživljavala.
Kod roditela je bila do onog momenta kad je Daniel imao temperaturu preko četrdesetijedan stepen. Tada je molila oca u ponoć da je odveze u hitnu pomoć. Bilo mu je teško ustati za tudje kopile kako reče. Tu je Almi pukao film i našla je tu kuću gdje sada žive. Meni nije nikada spomenula da nemaju šta da jedu , bolje rečeno Daniel je imao uvijek samo se ona odricala od sebe da bi njemu omogućila što je mogla. Tražila je od oca da joj malo posudi para dok socialka nedodje ili moje pare. On se samo na to nasmijao i rekao da nema vermena da ide do banke.
Kad je otac sutradan otišao na posao došla je kod majke u baštu da izvadi malo krompira da bi imali šta jesti taj dan na što ju je majka istjerala sa riječima nek sebi dogodine posije pa će i ona imati. Probali su da ucijene Almu time da su joj sve oberali ako osunati Daniela. Obećali su joj ama baš sve ali je to samo izazvalo gorčinu i inat kod Alme. Pokušali su da je ucijene i tu su se prevarili. Mogli su sve ali prijetnje i ucjene nisu palile kod Alme. Daniel će imati šta da jede a za nju nije bilo ni važno , tako im je rekla.
Kada su preselili u tu kuću nisu imali ni prebijene pare. Kaže da je ujutro ustajala kraj prozora i stajala da miriše kad komšinica pije kafu. Bila je previše ponosna da traži a nije se davala ucjenjivati. I kad ništa nije imala rekla je uvijek šta misli. Kad joj otac nije htio posuditi para obratila se majci ali ni od nje nedobi ništa. Poklonio sam joj još prije vojske jedan zlatni lančić sa slovom “D” kao privjeskom . To je morala majci dati da bi dobla sira i kajmaka da ponese pa da nešto Danielu dadne da jede. E tada me je baš bijes uhvatio .
Pa reko zašto mi nereče. Zašto uvijek dobro nam je i sve je u redu. Samo je slegla ramenima i zaplakala. Puno je teških riječi palo izmedju nas dvoje a nijedno nismo tako mislili , reče. Obično je tako da kad čovjek kasnije razmisli nezna ni zašto se svadjao. Šta se to tako ispriječilo izmedju nas , šta je to bilo sa nama. Uvijek smo živili zato da budemo skupa i odjednom se sve srušilo. Odjednom se nismo uopšte vise razumili , odjednom je sve bilo samo crno , odjednom smo bili samo stranci u noći.
Podigao sam obe ruke na njene obraze i obrisao joj dvije krupne suze. Provukao sam joj prste kroz kosu i privukao njenu glavu na moje rame. Zagrlio sam je čvrsto i oči mi se zamaglise. Plakala je tiho baš iz dna duše. Napolju je počinjala kiša da pada a krupne kapi su vec polako udarale u prozore. Sapirala je kiša onih par kapi krvi na ulazu u kuću.
Zagrlio sam je još jače. Tako nam je bio potreban oboma taj zagrljaj olakšanja. Nismo pričali jer riječi nisu više bile ni potrebne. Kiša je prestajala da pada i polako se sunce pojavljivalo kao iz neke čarolije. Pogledali smo napolje i vidili dugu , vjerovatno našu dugu. Sutra cemo morati da pričamo , puno da pričamo jer smo uspjeli sve da rasturimo sve sto je bilo dosada lijepo.