Ustajem i okrećem se oko sebe. Gledam oko sebe i predio mi je jako poznat , jedna livada , trava upravo ozelenila , puno nekog cvijeća i jedan baš lijepi sunčani dan. To mi je sve odnekuda jako poznato kao da sam već jednom tu bio ali neznam otkuda. Sa desne strane ugledam jednu staru kuću. Ulazim unutra kad ono u sobi za stolom moj kolega iz vojske pije kafu sa mojom bakom. Kao da se malo oboje prenuše kada me ugledaše pa se iznenadiše otkud ja iznenada. U prvi momenat nisam ni ja baš bio siguran otkuda ja tu ali eto. Kaže moj kolega evo našli smo se i nas dvoje opet pa malo kafendišemo.
Onda mi nekako prostruja kroz glavu da on nije uopšte živ pa ga upitah kako je to moguće , da li ja to sanjam ili šta je u pitanju. Morao sam da svratim da ti kažem da izvadiš trokut iz jastuka reče mi kolega. Kakav trokut upitah ga. Baš u tom trenutku ubaci se baka sa opaskom da sa nekim mora popiti kafu kad je vječito sama i pita me zašto ja nenavratim malo jer ona i tako i tako neće jos dugo živiti pa da se malo ispričamo. Ma tu nešto neštima , malo sam se trgnuo , i nije mi jasno kakve su to riječi tu se nešto dogadja što nerazumijem. Bi mi malo previše jer nisam ništa razumio a nisam se mogao ni probuditi nego dobijem želju da što prije izadjem odatle.
Izlazim napolje brzo i iza kuće ugledam Daniela kako se igra. Trči za loptom i viče hajde da se igramo okrenuo se meni i maše. Nevidi kamen pred sobom. Pokušavam da viknem , nečuje me , da potrčim ali su mi ruke i noge tako teške jedva ih pomjeram. Daniel upada koljenom na kamen – krv. Nemogu glasa da ispustim iz sebe. Spotičem se na nešto i padam , padam.
Probudio sam se u krevetu sav oznojen. Polako gledam oko sebe da se snadjem i dodjem sebi. E baš me umori ovaj san bolje da nisam ni lijegao. Ali tako je sve stvarno izgledalo i kada sada razmislim znam da sam nešto slično već jednom sanjao u vojsci. Pet sati je ujutro vikend. Neide mi san više na oči . Danas odoh do vikendice da malo izluftiram jer me otac zamolio da to uradim. Kad malo razmislim produžiću i kod bake bar na kafu. Nisam je odavno posjetio a i lakše mi je kad sam sa nekim manje ću da razmišljam.
Vikendica je na pola puta Banja Luka – Prnjavor a baka je u Prnjavoru pa ću ja to u jednom cugu taman da me prodje dan. Izlazim u selu iz autobusa. Zadnji puta sam ovde bio po snijegu sa Almom i Danielom. Gledam u prazno dvorište a smijeh tadašnjih dana mi odzvanja u ušima. Dolazim do vrata i kao da očekujem da me grudva iznenadi i bubne u ledja , ništa. Ulazim u kuću i vjetar sjećanja me opet zapljusnu. Smijeh igra , gledamo zvijezde zagrljeni u noći….. odjednom tišina.
Prokleta tišina zar može tako teška biti. Ma kakvo zračenje nije trajalo ni pet minuta morao sam izaći napolje. Prodjoh kraj gitare na zidu. Izlazim napolje . Tu smo ložili vatru , tu smo … ma nemogu više dalje. Zaključavam sve i odlazim do autobuske stanice. Odoh odmah za Prnjavor da sa bakom kafu popijem .
Došao sam kod stare bake. Uvijek je sama bila pa se obradovala kad sam navratio.
U drugom svjetskom ratu su joj četnici zaklali muža pa je ostala sama sa petoro djece. Bila je šnajderica , šila je dan i noć i izvela na pravi put svih petoro. Djeca su se razišla i eto sada samuje i obraduje se kad god joj neko pozvoni na vrata. Ispričao sam se sanjom i popismo i kafu a onda mi spomenu kako je sanjala sinoć neki čudan san. Ma reko i ja sam pa sam se čak i oznojio , nasmijasmo se skupa.
Kaže ona meni da sam sinoć ja bio ovde u njenom snu i skupa smo pili kafu , eto kako se nasluti nekada u snu. Ma ja reko dogadja se da nanekog misliš i eto bas taj naidje. Upravo tako kaže ona ali je sa nama bio neki čovjek koga nikada u životu nisam vidila napolju se čula vriska djece u igri iako ih u mome dvorištu nikada nema. Tu kao da me nešto presječe. Reko taj čovjek što si ga sinoć sanjala jel znaš kako izgleda. Opisao sam joj moga kolegu iz vojske i potvrdila mi je da je to baš taj čovjek. Pa reko kako ćes sanjati nekoga koga uopšte neznaš.
Samo je klimnula ramenima , ali kaže u snu si ti tako brzo istrčao napolje da sam se probudila. Tada mi se noge odsjekoše. Upitah je koliko je sati bilo kad se probudila. Ma pet sati je bilo reče ona dosipajuci kafu u fildžan. Nisam joj rekao da sam i ja to isto sanjao a kako i da joj kažem šta mi je u snu rekla , to nisam mogao. Kroz glavu mi ide nastavak moga sna – Daniel. Upitah je mogu li se poslužiti telefonom. Ma samo izvoli ko da si u svojoj kući znala je reći.
Zovem Almu telefon zvoni i niko se nejavlja. Osjećam nešto nije u redu. Zovem opet i opet ništa. nemir se uvlači u mene neki strah neko predosjećanje. Spuštam slušalicu i samo rekoh – bako čujemo se sada moram ići , moram brzo za Derventu kod Alme i Danijela. Sad sam siguran da nešto nije u redu. Izletio sam iz kuće i skoro trčeći krenuo prema autobuskoj stanici……………