Tišina u sobi tišina u srcu , praznina u duši , osluškujem korake koji neće doći. Gledam kroz prozor ljude koji prolaze ulicom , tako mi je sve svejedno odjednom , kuda idu , zašto idu , šta ja uopste radim kraj tog prozora. Umoran sam puno sam umoran od svega i svjestan sam da to nije ono što sam želio. jedan dio mene je jednostavno nestao iz moga života i tu se prikrala i uselila tuga.
Možda bi trebalo da budem sretan jer je sve prošlo jer se sve smirilo ali moja me tuga negrije to znam. Izlazim napolje i idem malo prošetati a kuda nije uopšte ni vazno . Ova mi je tišina preteška. Ljudi prolaze kraj mene u trci u žurbi , svako za svojim poslom. I ta mi gužva počinje smetati polako . Gužva na ulici , gužva u mojoj glavi , šta uopšte radim ovde?
Idem malo kraj Vrbasa prošetati , ako ništa mirnije je. Dolazim do prve klupe direkt kraj vode je , sjedam. Gledam ljude kako prolaze . Eno onaj čovjek je nešto zamišljen , izdvajam ga iz gomile u mislima , vjerovatno neki problemi. Dali i ja mozda drugima tako izgledam. Vidim dvoje zagrlili se , prolaze kraj mene polako šetajuci , sve kao u nekom polusnu . Gledam u tu brzu bistru vodu i misli dolaze same.
Juče sam pričao sa Almom pa sam se i sam iznenadio da smo uspjeli progovoriti par riječi a da se odmah vatra nerasplamsa i da se neuhvatimo za vratove što se kaže. Bili su kod njenih roditelja ali su tu izbili problemi . Nije mogla naći zajednički jezik sa roditeljima jer nikada nije imala dlake na jeziku pa je naravno ona bila ta koja je morala pokupiti stvari i otići. Još se dogodilo i to da je Daniel bio bolestan a otac joj je počeo prigovarati kako ga on mora voziti po ljekarima pa ga je Alma uzela na ruke i dva kilometra nosila do ljekara.
Imao je jaku temperaturu pa su proveli čitavu noć skidajući temperaturu u hitnoj pomoći. Ljekar nije htio da ih pusti jer je temperatura uvijek ponovo dolazila. Tek ujutro su došli kuci . To kad sam čuo nešto mi se baš stislo , jel nam to sve treba. Jedan rodjak joj je dao svoju kuću da se posluži i da ima gdje da bude bez da je trazio kiriju ili kakvu naknadu.
Nešto me udari u nogu . Okrećem se i ugledam nečije dijete stoji kraj mene i gleda me krupnim očima. Zagleda se u mene i pita zašto sam tužan. Gledam to nepoznato dijete koje me u momentu toliko podsjeti na Daniela. Tamo daleko ima jedan dječak tvojih godina koji se sada sam igra bez mene, rekoh mu, i zato sam malo tužan. Sage se i dohvati loptu pa me kao u čudjenju pita a zašto onda neideš da se igras s´njim. To je rekao sasvim jednostavno kao u tom smislu pa šta radiš onda ovde . Utome ga majka pozva da se vrati i on otrča sa svojom loptom nazad.
Ostao sam opet sam , Vrbas žubori , gledam u tu bistru vodu a kroz glavu mi prolazi pitanje , zašto neideš da se igraš sa njim. Jednostavno pitanje ali taj odgovor neznam ni ja sam. Da li zato što sam ponosan ili možda zato što sam bez razmišljanja odgovarao uvredom na uvredu. Možda se baš sada Daniel negdje igra sa loptom sam , možda ga…. Ma nemogu više da razmišljam , neželim više da mislim. Baš mi dodje da pomislim kako odrasli znaju nekada da budu tako komplikovani da se podju ponašati kao djeca. Jedini je problem što smo mi sada ti odrasli a odrasla djeca mogu puno veće probleme napraviti.
Ustajem i krećem dalje bez cilja. Prolazim kraj Mujine ćevapdžinice , nisam gladan ali nešto moram pojesti. Sjeo sam i naručio ćevape i onda se sjetim kako sam baš sa tim ćevapima u ruci se prvi puta popeo na sprat kod Indire i ugledao Almu.
Ćevapi su bili za neprepoznat kad sam se popeo a bogami i ja. Mujina ćevapdžinica , e baš sam našao gdje ću sjesti da nesto pojedem a da mi misli nepočnu lutati. Plaćam i izlazim kad me upita konobar jeli sve u redu sa ćevapima. Reko jeste što pitaš. Tada sam pogledao i vidim da sam skoro sve ostavio na tanjiru , neide , nisam gladan. Ma sa ćevapima je sve u redu rekoh uz gorki osmjeh koji sam pokusao da izmamim na usne.
Otišao sam taj dan i u kino da probam malo misli da odvojim na nesto drugo. Izašao sam iz kina a da me pitate koji sam film gledao , pojma nemam . Znam samo da sam unutra bio i ništa više. Dolazim kući gledam kroz prozor , zvijezde u noći , jedna od njih je i naša zvijezda , naša?
Zar nas još uvijek ima. Ma neželim uopšte više razmišljati , što prije legnem prije će i svanuti. A šta mi i nosi novi dan . život je prestao da bude jedan san a ja sam prestao da sanjam , umoran sam od sjećanja , umoran sam od pitanja na koje odgovor neznam…….