Tamo gdje ljubav pocinje

A29 – ZAR JE MORALO DA BUDE TAKO…ZAR JE VAŽNO KO JE KRIV

Dani su se nizali , prolazili u nepovrat. Ja sam radio svoj posao išao kući i vraćao se. Alma je bila kod kuće i čuvala Danijela. Posao za sebe sa gimnazijom nismo ni ja ni ona mogli naći bilo je pravo nemoguće. Za jednog gimnazijalca koji je sve petice imao nije bilo lako posmatrati kako to sve ništa nevrijedi u normalnom životu. Sve te ocjene , sve te pohvale , sva ta prva osvojena mjesta na takmičenjima i diplome , sve je to bilo ništa u realnom životu , jedna zabluda bez kraja.

Kada sam radnim danom dolazio kući naveče nekako je atmosfera postajala drugačija. Nešto je lebdilo u zraku , nešto opasno , nešto prijeteće ali nisam jos znao šta. Par puta sam pokušavao da okrenem temu na tu stranu ali bezuspješno. Šutnja , tišina , napeto kao pred buru a ništa se nedogadja , samo taj osjećaj nečega u zraku što mi se uopšte nedopada.

I pored moje malo veće plate , to što sam donosio svakog prvog u mjesecu nije bilo dovoljno i uvijek nam je falilo do prvog. Obično sam tada svraćao do svojih roditelja koji su mi bili usput do kuće , da kažem na pola puta. Kao obično trpali su mi svega da ponesem pa sam se vraćao kući sa punim kesama. Tako smo sastavljali kraj sa krajem . Do kuće sam morao svaki dan da dva autobusa promjenim i ukoliko se desi da prvi malo zakasni onda nestižem na drugi i pola sata moram čekati.

Tako se dogodilo i ovaj puta , pola sata kasnim i dolazim kući sa dve pune kese , ma ruke me zabolile. Nisam pošteno ni ušao u kuću kad se probi oblak šutnje i sasu se na mene. Gdje si dosada , šta misliš da ću ja čitav dan čekati natebe i tako sam čitav dan sama ovde , poče plakati. Gledam ja šta je sad bilo. Objašnjavam da je autobus u pitanju , nesluša i samo me odguruje od sebe i viče pusti me na miru. Kao što obično biva za svadju je potrebno dvoje , pa reko ako nemoramo jesti do prvog nemoram ja ni ići nigdje i tegliti ove kese pa ću navrijeme biti tu.

Šta me briga i za tebe i za tvoje , stiže odgovor , i te kese baci ih u smeće , meni je dosta svega. Čega svega rekoh , jedna moja riječ , jedna njena riječ i posvadjasmo se kao nikada dotada. Sve što je dosada bilo sve je u momentu zaboravljeno. Sve lijepo je odjednom postalo tako daleko . Idem na posao dolazim kući ili šutnja ili svadja , neznam jeste li i bili u takvoj situaciji gdje postepeno i nemate želje da se vratite kući jer znate šta vas čeka. Kad ostanem sam razmisljam da trebamo popričati i polako porazgovarati , a kad dodjem kući par uvreda i onda svadja ispočetka.

Kako je to čudno kad se dvoje svadjaju , nijedno neće da popusti a oboje su ubjedjeni da su upravu. Dolazim kući i odmah sa vrata dobijam par riječi , jel ti lijepo na poslu , ostani tamo kad ti se toliko svidja . Odgovor stiže bez razmišljanja , što tebi smeta moj posao , zar nevidiš da nam je ipak sada lakše , koliko toliko. Ti imaš posao ovde imaš roditelje nas dvoje ti nismo ništa važni , stiže odgovor od Alme i opet se razvi svadja.

Toliko sam čekao taj posao i sada kad ga imam dodjoše problemi. U ljutnji sam joj rekao da ću napustiti i taj posao ako joj je to toliki problem. Na to sam dobijao odgovor ne tiče je se mogu odsada da radim šta god hoću , eto kako ti razmisljaš , onda nemamo dovoljno za život , misliš li ti na ovo dijete… reko jel hoćes da napustim posao ili nećeš i šta uopste hoćeš na što se rasplaka i ode , nema više razgovora, da iskočim iz kože. Sve u svemu tih mjesec dana doživio sam i spakovan kofer ispred vrata i bokal hladne vode na glavu , kad se nisam baš šokirao od ledene vode i onda ona crče od smjeha a ja se razljutim pa nju napadnem , ma pravi mali rat je to bio.

U tim trenutcima mi je bilo dosta svega , jednostavno puna kapa što se kaže. Išli smo polako na put bez povratka , na put kojim idu mnogi što se vole a nepopuštaju. Svako od nas ima svoj ponos i svoje činjenice koje su puka istina i ništa drugo više nije važno. Poslije jedne takve svadje – razišli smo se. Reko ako se tako nastavi nemožemo vise ovako skupa. Kaže šta me briga ,idi ako ti se nesvidja , hoćes da ti kofer spremim. Naravno ja odgovaram netrebaš to ja i sam znam i eto dogodilo se baš ono što nie trebalo , razišli smo se.

Ja sam otišao kod kolege dok sebi šta drugo nenadjem a Alma i Daniel su ostali u stanu. Moram reći da mi je stvarno bilo dosta svega i trebao sam samo malo mira i tišine. Zvala me je telefonom u firmu , dolazio sam na razgovor ,ti si kriva – ti si kriv, opet je bila svadja , opet se ponavljalo isto. Nakon sedam dana moji su mi roditelji predložili da dodjem kod njih a Alma se sa Danielom vratila za Derventu.

Ono što drugi nisu mogli da nam urade to smo sami sebi uradili. Imao sam kratki predah imao sam tišinu ali i jedno srce koje boli , zar je moralo sve tako da bude…. Zar je važno ko je kriv….

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht.