Tamo gdje ljubav pocinje

A25 – LIJEPO JE OPET BITI KOD KUĆE

Voz polako usporava , počinje da koči , stizem u Banja Luku. U putu sam imao dosta presjedanja i pauza pa sam imao vremena da se javim i da im saopstim kada otprilike dolazim. Sada upravo provirujem kroz prozor voza da vidim gdje su , jer da su tu to nisam ni sumnjao. Pokušavao sam pogledom pronaći jednu crvenu pelerinu i njenog vlasnika . Tu je sigurno i jedno malo potrčkalo što skakuće u mjestu , ali vjerovatno se sad popeo u naručje da bolje vidi.

A ovaj voz koči pa koči , nikako da stane , nebi čovjek povjerovao da to može toliko da traje dok se nezaustavi. Gledam kroz prozor vagona i pretražujem po gomili , ja šta je naroda ko da se nesto džaba dijeli. Sreća da od silne gužve niko nije podletio pod voz ali eto napokon zaustavi se polako i on ko da se umorio od silnog kočenja. Tada sam ugledao crvenu pelerinu i moju Almu u njoj. Kao što sam i očekivao Daniel se popeo na ruke i gleda lijevo desno ali na pogrešnu stranu. Počeo sam mahati sa obe ruke nebi li me ugledali.

Pogledi su nam se sreli. Alma okrenu Danielu i pokaza u mome pravcu , mašu obadvoje. Guram se prema izlazu iz voza , nije bio problem jer nikakvog prtljaga i nisam imao osim ovo odjeće na meni. Eto što ti je naš narod niko ih i nečeka ali hoće da budu prvi na izlazu . Što je još gore eto neka žena hoće što prije da se popne na voz a ponijela neku pletenu košaru pa se popriječila na ulazu. Mi bi kako izašli ali nemožeš ti od nje i košare maknuti , boji se pobjeće joj voz valjda. Progurah se nekako pored nje i izadjoh na peron.

Vidim kako Daniel silazi i trči prema meni. Prvo što je rekao – jel nećeš nikad više ići u vojsku. Neko mu je rekao da se kasnije mora ići u rezervu. On to nije dao ni spomenuti i sad ja moram čim dodjemo da njegovim kolegama objasnim da me rezerva uopšte ne zanima. Zatrčao se , raširio obe ruke i skočio na mene. Uhvatio sam ga ispod pazuha i podigao u visoko u zrak , to mu se svidjalo . Spustio sam ga na rame pa me zagrlio sa obe ruke i nepušta. Dani eno mace tamo lijevi , nemiče, eno ćuke desno , nereaguje , samo me zagrlio čvrsto i nepusta.

Pogledam malo dalje stoji Alma , gleda nas , blagi osmjeh joj se ocrtava na punim usnama. Oči joj se zarosiše i jedna suza krenu niz obraz. Krenuli smo jedno prema drugom kao da je neki nestvarni san u pitanju. Jeli moguće da je i taj dan povratka došao . Gledam je i još mi je ljepša , još mi je draža nego ikada , još više je volim i želim kraj sebe . Zagrljaj , jedan dugi poljubac , kao da više nikog nije bilo oko nas. Ništa više nisam čuo , ništa me više nije interesovalo. Opet smo skupa to je najvažnije.

Obrisao sam joj suzu sa obraza i privukao je rukom oko struka i poljubio je u obraz , u usta ,u obraz ……. kad odjednom čujemo hei , heeeeei a ja , to se Daniel odjednom pobunio i skrenuo pažnju na sebe. Pogledali smo ga oboje , nasmijali se baš od srca , zagrlili ga. Tako zagrljeni ostavili smo željezničku stanicu iza ledja. Polako smo krenuli kući , a Daniel nije stajao sa pitanjima. Jel sad ostaješ za stalno , večeras spavaš samnom , kuda ode ovaj voz , hoćemo se sad igrati , kako… kada… zašto.

Tek sam tada primjetio da je i kod nas snijeg pao ali nije uopšte bilo zima za jedan februar. Kad nam je u srcu toplo nije ništa vise važno , nije ništa drugo bitno. Zagrlio sam svoja dva lopova čvršće i krenuli smo kući a šta će nam život sutra donijeti , vidićemo. Nadam se manje bola, tuge i rastanaka.

Na momenat sam stao i okrenuo se oko sebe, Alma i Daniel upitaše – šta je bilo.

Udahnuo sam punim plućima zrak .

Lijepo je opet biti kod kuće

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht.