Tamo gdje ljubav pocinje

A24 – IDI I NEOKREĆI SE

Razdužio sam svu opremu i samo još čekao vojnu knjižicu od poručnika pa da već jednom krenem kući. Gledam kroz prozor kako vjetar brije , nosi sve pred sobom , snijeg neprestaje. Ovdje je zima baš surova ali i to je preblaga riječ za ovo što sada gledam. Posmatram ulaznu kapiju. Dvojica vojnika se pate da razvuku transparent sa kraja na kraj široke kapije gdje piše dobrodošli mladi vojnici. Bezuspješno pokušavaju zakačiti dok im vjetar svaki pokušaj kvari.

Prije godinu dana sam i ja to čitao ali eto prodje i to. Izadje dežurni oficir i iznese mi vojnu knjižicu. Ma reko da ja odmah virnem šta tu piše ako su šta zaboravili ili nema pečata odmah da to rješavam , nedolazi mi se više nikad ovde. Gledam , ima sve , piše odslužio vojni rok vojna posta ta i ta , dobrovoljni davaoc krvi i to nisu zaboravili. Samo sam se osmjehnuo , čuj ja dobrovoljni davaoc , još bi tri dana čučao ovde da to nisam uradio. Ma nema veze to mi je samo potvrda da sam osim izgubljenog vremena i svoju krv ovde ostavio , ali ako će nekome spasiti život možda nije mi ni žao. Ma davao bi svaki mjesec krv da sam mogao jedan neproživljeni san spasti eli eto nije išlo.

Prolazim kroz kapiju , truba svira postrojavanje ali ne više zamene. Kažu čovjek stane pa se okrene i pogleda iza sebe kad ga uspomene vežu za neko mjesto i onda produži dalje. Što se mene tiče moram reći da se nisam ni okrenuo , samo sam čuo škripu metalne kapije kako se zalupi zamnom. Stao sam za momenat, udahnuo zrak punim plućima kao neko olakšanje potiskivano godinu dana i nastavio dalje prema autobuskoj stanici. Vjetar je bjesnio udarao po licu , obrazi se lede ali nije mi ništa smetalo jedino mi je nevjerovatno bilo da je sve prošlo. Kao da nevjerujem da je napokon kraj , ali sa svakim korakom osjećam slobodu i da sam bliže Almi i Danielu.

Dolazim do autobuske stanice i taman da udjem kad me skoro obori jedan momak. Duga kosa do ramena jedno sedam mendjusa u uhu, kožna crna jakna sa mrtvačkom glavom sa dve prekrižene kosti. Sigurno ste tako nešto već vidili na kakvom starom americkom filmu o motoristima ali ipak mislim da je momak malo kasnio za svojim vremenom.

Nego kako se on sudari samnom i sa još jednim čovjekom dreknu tada bahato – što budale nepazite kuda idete. Mislim se da li bi mu šta rekao ali posto jos dvadesetičetiri sata podliježem vojnom zakonu reko bolje je da šutim. On nastavi dalje da ponižavajucim tonom galami na na jadnog čiču , mene se okanio neznam ni ja zašto , ali možda sto sam bio ošišan baš pravo pa nije znao skim ima posla.

Nastavljajući da vrijedja pita tog čovjeka jeli on zna gdje je vojna kasarna. On je sad regrut , vojnik za domovinu , kako sam reče a ti stara stoko neznaš ni gdje je kasarna. Vidim biće gusto za staroga čovjeka jos bi i batina mogao dobiti pa sam se morao umiješati. Takvih tipova sam dosta upoznao i uglavnom samo provociraju da bi neko pogriješio pa onda imaju razlog da ga istuku. Izaberu pri tome naravno nekoga ko je vidno slabiji tako da nemože da se brani.

Uskočim izmedju tog mangupa i preplašenog čičice i nabrzaka mu objasnim kako da nadje kasarnu. Sluša on mene malo iznenadjeno jer je naglo promijenio sagovornika i kaže sad mora ići jer je juče trebao da se javi ali eto ponapijali se svi pa i on tako da je prespavao voz. Pri tom je sebe napravio tako važnim kao da čitava kasarna čeka da on dodje pa da počnu sa obukom za čitavu klasu. Nego pita on mene ako nekom tutne koju paru može li se duga kosa zadržati da se nešiša. Pogledam na stranu u preplašenog čičicu , sav je sretan bio što se riješio budale pa me gleda iz prikrajka očima zahvalnosti.

Ma reko nevrijedi ti brici tutkati pare tu ti ništa nepomaže nego tutni ti poručniku tu ti je najsigurnije. On će se malo praviti da neće da uzme ali ti budi uporan , možda će malo galamiti ali to je zbog drugih. Ti mu tutni samo u džep i vidićes nećeš se morati šišati godinu dana. Ako ti vrati pare a ti mu samo opet ubaci u džep on tebe samo tako probava jesi li čovjek od povjerenja.

Ode sav sretan što se neće morati šišati u vojsci. To je bilo prvi puta da sam rekao šteta što to neću moći iz prikrajka posmatrati šta ce poručnik sve da mu radi , ali zaslužio je.

Evo stiže i moj autobus , moram sad požuriti . To je baš onaj autobus što ga već godinu dana čekam sa kartom u jednom pravcu , nesmijem zakasniti , ma pričaću vam drugi puta dalje sad moram trčati…..

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht.