Tamo gdje ljubav pocinje

A21 – MOJI SNOVI KAO KULA OD KARATA

Probao sam civilnu odjeću po ko zna koji put i ogledao se u kupatilu , ma stvarno mi dobro stoji a i kosa će brzo izrasti pa ću opet biti normalan za pogledati. Ove cipele me malo žuljaju ali izdržaće u putu , a poslije mi je svejedno . Još samo sedam dana pa je ružan san prošao.

Skoro u isto vrijeme trebali smo nas petorica da izadjemo iz vojske pa smo se dogovorili za večeras da malo proslavimo. Pošto nismo imali u čemu proključati vode za kafu smislili smo mali aparatić da nam malo pomogne. Ustvari nemogu reći smislili nego je to već bio stari vojnički recept. Želio bi samo još prije nego što objasnim o čemu se radilo da upozorim svakoga ko ovo bude čitao da nepokušava to probavati kod kuće jer je opasno po život.

Uzeli smo dvožilni kabl koji je služio za daljinsko paljenje mina a namotan je bio na roli. Jedno dva metra smo odsjekli i ogolili sve četiri kraja. Izmedju dva žileta se stave dva dugmeta kao izolator. Na svaki se priključi jedna faza žice a druge dve se uguraju u utičnicu . Jedna plastična posuda se napuni sa vodom i uguraju se žileti . Voda proključa za deset sekundi izvade se žice zaspe se i eto kafa gotova. Još jednom da upozorim nepokušavajte ovo kod kuće jer je opasno po život.

Dugmad su odsjekli sa nekog kaputa od mlade vojske pa je jadnik na postrojavanju sutradan morao na licu mjesta dvadeset sklekova napraviti . Bilo mi ga je malo žao ali šta cemo , kafa je bila dobra a mi smo sada stara vojska. Neko je još donio ruma pa smo malo u kafu sipnuli . Da pravo kazem neki su malo sipnuli a neki su svaki čas sipkali . Malo kasnije naveče morao sam dvojicu stalno da smirujem da nepjevaju tako glasno jer ako nas uhvati dežurni oficir negine nam par dana zatvora ili kakvo dobro ribanje na raportu. Zatvor ko zatvor nije bio toliki problem koliko saznanje da se za toliko dana produžuje vojni rok.

Jednoga nismo mogli umiriti nikako jer se bio baš napio. Ne zato što ide kući pa se raduje nego zato što smo mi svi pričali kako nas neko čeka kod kuće a zaboravili smo da on nema nigdje nikoga. Odrastao je po domovima bez oca i majke i nikog od rodbine nije poznavao , ako ih je uopšte bilo.

Svi smo ušutili kad je počeo plakati. Ovde je našao toliko prijatelja a kad dodje kući čeka ga prazna tišina. Imao je jednog psa i njega je morao dati na čuvanje komšiji. Javljeno mu je da pas nije htio niodkoga uzeti komadić hrane , stalno je cvilio , povukao se u sebe i jedno veče se otrgao i pobjegao. Idući dan su ga nasli pred ulazom njegove kuće , na pragu je uginuo. Falili su mu otac i majka , žudio je za jednim zagrljajem , tako je želio kao mali da ga neko pomoluje po kosi i kaže sine moj. Sve sto je imao u životu bio je taj ćuko i eto umro je od tuge za njim.

Svi smo zašutili, to nismo znali , okrenuo se prema prozoru dok su mu se ramena tresla od plača. Metar osamdeset visok , devedeset kila je u njemu – plakao je kao malo dijete.

Razmijenili smo adrese i telefone , malo smo ga umirili i nekako smjestili na spavanje. Tišina se uvukla u ćoškove. Legao sam i ja ali nisam mogao dugo zaspati. Žao mi je bilo tog ponosnog grmalja otvorenog srca.

Ujutro dodje dežurni i kaže poručnik te zove. Odsjekoše mi se noge i pomislih da nas je neko odao sinoć. Ušao sam kod poručnika i on mi pročita naredbu komande da se ukida služenje vojnog roka od jedanaest mjeseci i da se ukida status hranioca porodice. To je značilo da i ja moram dvanaest mjeseci ostati u vojsci.

Kad mi to reče njegova kancelarija me poče pritiskati i jedva sam čekao samo da izadjem na čisti zrak. Pa zašto baš sada a ne za par dana, pitanje bez odgovora , kako da baš mene to potrefi …..

Morao sam javiti Almi nekako , moji snovi se srušiše kao kula od karata. Vratio sam se u spavaonu i sjeo na krevet . Ako imamo dušu i ona može boliti onda je to bilo to . Sada nije više bilo šest dana nego trideset i šest opet , dugo je to brate za jedno napaćeno srce……….dugo je……..

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht.