Tamo gdje ljubav pocinje

A20 – TO MI SNAGE DAJE

Pet mjeseci i nije tako dugo , ali kad se nešto radi onda vrijeme prolazi brzo. To je baš bio nas najveći problem u drugom dijelu vojnog roka , nismo skoro ništa radili . Zato baš kažem da je to bilo izgubljeno vrijeme u mome životu. Morali smo biti na postrojavanjima i dizanju zastave gdje su nas brojali na komad nebi li utvrdili da neko fali. Jedino što sam u tom vremenu naučio jos bolje je biti stpljiv i patiti , ali tiho da niko neprimjeti.

Svako je imao kalendar i križao dane u njemu do izlaska iz vojske. Sa jedne strane novčanika , koji je uvijek bio tako prazan , stajale su dve slike a sa druge kalendar sa prekriženim danima . Odmah po dolasku u kasarnu došla je zabrana za sve vojnike izlaska u grad. Spremala se GINA (generalna inspekcija) . Pošto smo bili na granici bio je simulirani napad u vidu manevra na granici gdje je učestvovalo desetine hiljada vojnika.

U to vrijeme nekako su mene primili u komandu garnizona na obračunu hrane kod dva zastavnika. Obojica su bili pred penzijom tako da nisu više maltretirali vojsku nego su se ponašali pravo ljudski i kolegijalno. Tu mi je bilo dobro jer sam bio sklonjen od izlijeva pijanog vodnika a i svako jutro sam sa njima pio kafu i to možete zamisliti pravu pravcatu. Nisu mi nikada dozvolili da platim nego sam još dobio i honorarni posao. Prodavao sam vojsci slike što su zastavnici pravili pa je ponekad nešto bilo i u mom novčaniku. Kažu da pare smrde ali u to sam vrijeme često poželio da mi nešto bar malo zasmrdi iz novčanika.

Kad sam skupio dovoljno para obično sam zvao Almu i Daniela telefonom, ali koliko god je bilo siće ostajalo je uvijek nesto nedorečeno. Na kraju razgovora je uvijek bilo zadnje- saće nas brzo prekinuti, još samo da ti kazem…. Klap , prekine se veza. Obično ostanem tako svaki puta iznenadjen držeći slušalicu jos par sekundi , polako je spustim i teškim korakom nazad.

GINA je prošla super , kako rekoše generali , jedino što smo mi primjetilida je na svakih pedeset metara stajao jedan pokvareni tenk. Od samog hangara , nije mogao upaliti , malo dalje , spala mu gusjenica , jedan nije mogao upravljati pa se popeo na banderu . Najviše problema nam je stvarao onaj što se na izlazu na sred kapije zaglavio . Njega su jos dva dana kasnije pokušavali da sklone ali bezuspješno. Specijalno naručeni kran nije mogao da dodje pa su ga morali u komade rastaviti i skloniti da se kapija zatvori.

Bili su tu crveni i plavi pa su dok čekaju igrali karata a kad starješine naidju pucalo se ko je s´čim stigao samo da se više buke napravi. Naš pijani vodnik je bio na strani crvenih koji su trebali pobijediti. Par starijih vojnika su ga dočekali u spavaoni i nabacili mu iznenada deku preko glave. Onda su mu zamijenili traku i stavili plavu. Izlupali su po deci sa čim su stigli , zavezali mu usta i ruke , polili još malo konjakom, odveli ga i predali kao zarobljenika iz protivničkog tima. Džaba je pokušavao glavom da objasni da on nije plavi. Nije mu vrijedilo jer i ko je znao nije nista htio reći. Puno je vojske izmaltretirao da bi mu neko htio pomoći.

Naravno i poslije mu niko ništa nije vjerovao jer je bazdio na alkohol tri kilometra . Jedna mala satisfakcija koja nam je svima dobro došla.

To vrijeme do kraja vojnog roka je manje više prošlo u glupostima ali bilo je i onih malobrojnih korisnih stvari koje sam dalje ponio u život. Zastavnik me je naučio kako se sa metalnim rašljama traži podzemna voda. Nas dvojica smo znali naveče hodati po krugu kasarne i tražiti vodu dok su drugi vojnici gledali i ništa im nije bilo jasno , šta mi to u stvari radimo.

Ja sam tražio bilo šta samo da me odvoji od misli i čeznje koja se svakim danom sve više i više kupila. Došla je i civilna odjeća u paketu jer sam još samo mjesec dana imao do skidanja. Svaki dan mi je predstavljao novu radost jer je juče vec prošlo , jedan dan manje za križanje. Probao sam civilnu odjeću i pasala mi je super , a i moralo je moja Alma je to birala , a stiglo je i par autića od Daniela. Koliko me je to obradovalo toliko me je i u grlu steglo , ali još malo. To mi snage daje, još par križića na kalendaru , još par sumornih jutara…..

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht.