I u ovoj noći kao i prije stojim i šetam tim beskrajnim hodnikom i nigdje nikoga . Samoća polako ubija i misli proteklih dana pritiskaju. Ponoć je vec davno prošla svi spavaju a ja u punoj ratnoj opremi gledam kroz staklo. Gledam taj puni mjesec i par zvijezda što žele da budu jos sjajnije i prave mi društvo u ovoj noći.
Sve mi je oduzeto i samo sam još vremena imao na pretek. Učimo da budemo grubi , jaki , a sve ono drugo treba potisnuti kao nešto što nepostoji , treba biti mašina bez osjećaja – a baš to nisam mogao.
Možda baš u ovo vrijeme sjedi negdje tamo daleko moja Alma i gleda ove iste zvijezde ili već leži u krevetu zagrlila Daniela , privukla ga sebi i spava. E da mi je samo da se bar na minutu tamo pojavim. Malu nemirnu lopužu pokrijem sklonim Almi kosu sa lica i poljubim za laku noć. Mislim da bi mi bilo lakše pa makar se i odmah vratio nazad. Drži me jos to što znam da za deset dana imam pravo na moje prvo odsustvo . To mi daje vjeru i nadu za dalje. Dvadeseti jedan dan mogu da idem kući i da provedem sa svojima . Jeste da mi propadaju tri dana u putu ali pristao bi i da osamnaest dana putujem a da tri budem sa njima.
Odjednom se čitava kasarna osvjetli , malo me trgnu iz razmišljanja , truba poče svirati uzbunu. Uleti odnekuda vodnik blago rečeno napola pijan i poče se derati na usnulu vojsku. Napuni se hodnik gomilom vojske napola obučenom. Jedan skakuće raskopčane košulje i pokusava u trku obući drugu čizmu , neuspjeva mu baš. Onaj viče ostavi to su moje čarape , drugi odgovara kad mi vratiš opasač dobićeš čarape.
Gužva se uhvatila a vodnik stoji sa štopericom I trudi se da od te četiri kazaljke na satu uhvati one dvije prave pa da zaključi koliko je sati. Odjednom se okrenu prema meni brzo , malo se zanese u krivini , poče da upadne a ja ga prihvati onako instinktivno. Kad se on prodera – šta me diraš znam ja sam da stojim I kaže jos nemiči se kad pričam sa tobom. Reko nemičem se druže vodniče ali odmah stiže odgovor – šuti kad ja kažem da se mičeš onda je tako. Na to ja ušutim , pametnije je I kažem razumijem . To ga vjerovatno još više naljuti pa se prodera – razumijem I kako još , puni odgovor je morao biti razumijem druže vodniče.
Unio mi se u lice a iz njega bazdi neka loša rakija stomak mi se prevrće ali u stavu mirno nesmijem se maknuti. Sutra ću ja vama svima pokazati šta je vojska sikće on , pršti mu iz usta a ja sam već zažalio što se u vojsci kišobran neduži . Truba nije još ni prestala svirati a mi smo morali svi trčati do magacina gdje je već čekao kamion I što brze teške drvene sanduke natovariti , ko fol exploziv a sve čisti beton čudilo bi me da nisu I olova još malo natrpali. Izdera se na nas kako je to sve sporo da to ništa nevalja I nemoj kome da padne napamet da mu traži odsustvo jer nema priče o tome dodao je onako kao zasebe.
Meni se presjekoše noge , eto ti sad al nadam se kad ga malo šljivovica popusti da će zaboraviti , a opet mislim I ako nedadne odo ja kod poručnika da ga pitam. Jest da će me poslije kad dodjem uzeti na zub ali šta mogu , moram jednostavno da idem kući pa šta bude.
Sve se već smirilo opet a ja još mjerim koliko koraka ima moj hodnik po dužini, po ko zna koji put.
Alma mi je već ispričala da mali Daniel pita zašto on nema tate svaki dan kraj sebe kao I druga djeca. Ona mu je objasnila da će i njegov tata za desetak dana biti tu . Kaže onda će me povesti da svima pokaže da i on ima tatu.
I sada nam jedan pijani vodnik hoće sve da pokvari. Ma sutra ću kod poručnika pa šta bude a ako se bude vodnik iživljavao izdržaće se i to ali sad moram kući. Moram I nesmijem dozvoliti da sve ostane samo san.
Tisina pritišće I tek sad vidim koliko sam umoran od tog čitavog pozorišta
Nadam se da će mi novi dan donijeti odgovor koji će me obradovati , a jednom djetetu osmjeh na lice nacrtati.