Dobio sam posao u Banja Luci mjesec dana prije nego što će Alma roditi , naravno tada bez banke u džepu nismo mogli ni seliti iz Prnjavora , ni tu ostati. Jedino je bilo moguće da idem da zaradim prvu platu dok se dijete ne rodi a Alma je riješila da ide kod svojih roditelja i da tamo u Derventi rodi. U tom momentu jedino rješenje koje smo imali i tako smo i postupili.
Na ja, posao je bio sve ali ne lagan šlepere istovarati kopati kanale ali morao sam. Bilo bi mi sigurno lakše da je Alma bila tu i to mi je jos teže padalo što smo bili odvojeni ali nije bilo drugog izlaza.
Neznam kako da vam objasnim ali kad ste sa nekim dvadesetičetiri sata na dan I poslije posla dodjete kući, nema moje Alme, to je nešto kao da mi je neko otkinuo dio mene , jedna praznina koja boli a ništa se nemože uraditi .
Još gore je bilo naveče kad legnem sam i kao da čekam da se Alma kao mali mangup prišunja uvuče se kod mene i stavi mi glavu na rame. Vatra polako pucketa I plamen se gasi u peći I kao da čujem da me opet pita hoćes li me ovako voliti uvijek I kad ostarimo?
Bili su to teški dani za oboje kad čezneš za jednim pogledom , za jednim zagrljajem za nečim što imaš a nemaš.
Ujutro sam ustao , vikend je bio I telefon zazvoni , njeni mi roditelji mi javljaju da je otišla u bolnicu da rodi , udarac, radost , želja, briga ,pakujem se moram ići za Derventu aj što nemam avion ali eto I bus je tu.
Sjedam u autobus gledam kako ljudi žure svako na svoju stranu I znam voliću te I kad ostariš samo ne ovako – nego još više.
Eto zasad toliko a kako je bilo sa bebom to ćemo drugi puta…………..
Pozdrav za sve