zalutala sjecanja

B52 – Recenzija knjige „Zalutala sjecanja“

Druga knjiga Darija Dobrovoljskog sledi istog junaka i njegovu sudbinu. Za razliku od svog romana prvenca, u kome je fabula široko postavljena i situirana u vremenu i prostoru, ovde se prostor sužava, a vreme je okrenuto bližoj i daljoj prošlosti.

Ja-pripovedač sa nadovezuje na sudbinu iz prvog romana u osnovnim elementima: zatičemo ga u Austriji, samog sa kćerčicom Lanom, saznajemo da mu je ratni vihor otrgao voljenu ženu, kao i da mu je ostala njegova vizionarska sposobnost.

Upravo to vidovnjaštvo, koje ga muči i plaši kroz snove, dovešće ga u kontakt sa starcem koji je bio obdaren istim sposobnostima. Od tog susreta pisac prati i plete dve priče. Priču o starcu, koji unajmljuje našeg pripovedača da zapiše njegova sećanja i životnu priču samog pripovedača.

Dobrovoljski ispisuje dva rukopisa i životopisa – mlađi i stariji, uverljivo slikajući vreme i ljude u njemu. Starčeva priča je celovita, dokumentarna jer je «odlježala». Sećanje na mladost provedenu u Drugom svetskom ratu, mladost čoveka koji je tek zasnovao brak i porodicu, a ratni vihor ga otrgao i odneo na put nevoljnog ratnika i ratnog zarobljenika.

Najnovija ratna priča, sveža, sa nezaceljenim ranama, dozirana je oprezno, bez podataka. Čitalac oseća bliskost ratnog bezumlja i neimenovane neprijatelje koji gone pripovedača i njegovu porodicu. Bez lica, bez imena, gonioci postaju još strašniji jer su još tu, među nama.

Čitavo delo je prožeto snoviđenjima pripovedača koja se ne razjašnjavaju do kraja, dajući piscu potku i osnovu za novo delo. Takva je i epizoda o starčevom prijatelju Emiru. Takva je, naizgled, uzgredna misao pripovedača da je starca volela žena koja se brinula o njemu.

U ovom romanu Dobrovoljski ostavlja mnoga pitanja otvorena. Na samom kraju saznaje se da mu je starac u amanet ostavio da pomaže ljudima čije životne priče mu je ostavio da pročita. Ostavljajući tako otvorena vrata za novi rukopis, Dobrovoljski vešto poziva čitaoca da ga prati na daljim putovanjima kroz vreme.

Posebno mesto u ovoj uverljivoj i sumornoj priči o dvojici neznanaca koji se vezuju kroz priču o bolu, zauzima lik male Lane. Dete ostalo bez majke, srećno jer ima požrtvovanog i punog ljubavi oca, raste kroz pitanja o svetu koji ga okružuje. Toplinu majčinog krila traži u kontaktu sa svim živim stvorovima, otvorenih očiju i srca. Njen razgovor sa starcem i igre sa mačkom unose notu optimizma u sumornu stvarnost. Lana je dete ljubavi i to se oseća u svakom njenom gestu, u svakoj reči.

Nezavršena priča o sudbinama dvojice glavnih junaka nezavršena je i u domenu parapsihološkog – njihovog vidovnjaštva.

Starac je svoju vidovitost pokazao pri prvom susretu – znao je da će se baš naš pripovedač javiti na njegov oglas. Zato mu i zaveštava da pomaže ljudima i upućuje ga na Emira. Emir je predstavnik racionalnog i protivteža iracionalnosti rata i krvoprolića. Očito je da je takav kontrateg potreban i mlađem pripovedaču da bi njegova snoviđenja postala jasna, da bi se mogla «čitati».

Čitaocu ostaje da strpljivo čeka novu priču. Dotad, iščitavaće ovu stvarnosno-fantastičnu priču o bolu i nadi da je moguć svet bez suza.

Poseban kvalitet proze Dobrovoljskog je poetika u naslovu pojedinačnih poglavlja i uverljivo opisivanje atmosfere prostora u kome se kreću njegovi junaci. Naslovi koje daje poglavljima ponekad su kao stih iz pesme, ponekad kao naslov iz novina, ali uvek imaju moć da u čitaocu stvore asocijativni niz zbog koga mu je priča još bliža, gotovo kao da je njegova lična.

Crna magija rata, koji je fon za obe priče, i bela magija ljubavi prepljiću se u ovom delu neobične strukture, prepoznatljive sudbine dva glavna junaka. Nad njima treperi svetlost Lanine dečje, nevine duše i otvaraju se pitanja o svetu, ljudima, praštanju. Hoće li sledeći roman gospodina Dobrovoljskog odgovoriti na njih, ostaje da vidimo.

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht.