Počinjao je jedan dio moga života koji neću moći nikada zaboraviti. Jedan dio života koji nisam mogao sa svojom logikom lako objasniti. Pokušavao sam i upinjao se svom snagom da shvatim šta se to samnom dogadja i zašto se to baš meni dogadja. Pokušavao sam da zadržim čistu glavu ali su mi se uvijek misli nekog drugog govorile drugačije. Jednostavno se pojavilo saznanje da sam ja u stvari mrtav a u drugom trenutku kontradikcija da sam živ.
Pomislio bi da je to sve slučajnost ali kako da to bude slučajnost kada sve bude onako kako sam sanjao. Kako da to bude slučajnost kada se i drugi čude odakle to znam a u istom trenutku i meni samom to nije jasno. Pomislio sam i više puta da nisam možda skrenuo , poludio ili neznam ni ja šta više ali i drugi vide da se nešto dogadja , znaci nisam lud. Ta me činjenica već malo umirila jer je bila logična ali ako se ovako nastavi negarantujem ništa da to neću i postati.
Znači jedini mogući odgovor je da moram nešto da učinim dok nije postalo kasno inače neću moći ovo još dugo da podnosim. Palo mi je napamet kako mnogi ljudi žele i teže da mogu neke stvari što su nedostižne da tako kažem za “normalne” ljude. Da mogu baš ono što ja sada mogu. Pojma nemaju da je to jedno veliko opterećenje koje se teško može izdržati. Ja neželim da ljudi pokazuju prstom na mene iz čudjenja , nepovjerenja ili straha ali toliko se toga u životu dogadja bez naše volje da je i ovo manje više normalno.
Sjedio sam za stolom u kuhinji i pio kafu. Pokušavam da budem pribran i da razmislim o svemu trezveno. Na kraju krajeva ovo nije san i sve što se dogadja , dogadja se baš meni i to je ono što me uznemiravalo. Sve ono što druge pogodi nekako osjećamo lako ali kad nam se lično dogodi onda počinjemo da razmišljamo. Ustajem i uzimam čašu , sipam vode i nosim u dnevnu sobu.
Ne ovako nemože više. Moram nešto da uradim. Zadao sam sebi jedan zadatak , moram ili da se riješim ili da naučim da kontrolišem tu moju da tako nazovem novu sposobnost. Pokušaću sa tim profesorom doktorom psihologije da porazgovaram. Na kraju krajeva čovjek nije nikakav šarlatan nego je doktor medicine sa diplomom koji zna svoj posao a ta oblast ga interesuje. Radio je kao doktor u bolnici ali je imao i svoju privatnu praksu.
Legao sam u krevet i nastavio da razmišljam. Nisam želio da zaspim jer ako zatvorim oči opet ću možda sanjati , a moram da priznam toga sam se i bojao. Nisam ni primjetio kada sam zaspao. Krećem opet prema staroj kući na vrhu brijega…….