Ovaj puta smo ja i Lana došli sa našim malim autićem direkt do kuće , sada smo znali gdje je to pa smo se usudili i auto da koristimo. Otkada mi je kvačilo proklizavalo nisam se usudjivao da idem na put gdje moram svaki čas stajati i kretati. Osim toga jutros kad je od prve upalio bili smo obadvoje iznenadjeni i sretni pa se jedno juhu oglasilo poprilično glasno , tako da su sve ptice sa obližnjeg drveta poletile preplašene u nepoznatom pravcu.
Lana je već pošla da pita – a kuda to ptice lete ali sam je preduhitrio sa pitanjem svidja li joj se maca od starog čike. Uspjeli smo parkirati direkt pred ulaz , puta nije bilo dalje pa nismo mogli nikome smetati. Lana je izvlačila za rep mačku ispod kreveta koja se otimala kao da joj je zadnji dan u životu. Mora da je pamtila neke doživljaje od prošle sedmice , pomislih. Starac ispruži ruku i pomilova blago moju Lanu po kosi.
Prekinu Lana vući mačku za rep pa zastade i pogleda ga krupnim očima. Ja nemam djeda – reče – hoćeš li ti biti moj djed – priupita onako iznenada i stade čekajući odgovor. Nas dvojica smo stali ono baš iznenadjeni od ovog pitanja ali se starac prvi snadje pa reče – naravno da ću od danas ja da budem tvoj djeda , ali moraš da budeš sigurna da to želiš. Ustade Lana i zagrli ga sva sretna , znaš nastavi u jednom dahu ja i tata smo sami kod kuće. Imamo jednu macu i ja nemam ni mame ni djeda ali sada je sve u redu , bar djeda imam.
Poskoči i poljubi ga – ja imam sada djeda – vikala je. Okrenuo sam se na stranu i pogledao kroz prozor. Nešto su mi se oči zamaglile pa nisam htio da to ovo dvoje primijete. Popela se Lana kod djeda na krevet i naravno odmah pitanje – a zašto ti ležiš stalno. Pa teško mi je da ustanem – pokuša da objasni novopečeni djed ali odmah stiže Lanin zaključak. Tata i ja svaki dan šetamo , moraš i ti da pokušaš i vidićeš da je to zdravo – jel vidiš kako ja mogu da skačem čitav dan. Tako ćeš i ti da skačeš ako budeš šetao sa nama svaki dan.
A da li bi ti htio da šetaš sa nama – nastavljala je Lana – ja još nikada nisam šetala sa svojim djedom. Tada je djed morao da promijeni malo taktiku jer je vidio da je to pogrešno objašnjenje i da joj objasni da je on i bolestan i star pa zato nemože da šeta sa njom. Odmah stiže pitanje – ako si bolestan a kada ćeš ti ozdraviti – pa ga pogleda krupnim očima čekajući odgovor.
Vidim ja da bi Lana rado ovako do ujutru pa sam je morao prekinuti i reći da ima jedna maca ovde ispod kreveta kojoj je jako dosadno i hoće sa njom da se igra. Skoči malecka sa kreveta pa reče djedu – u redu nemoj da ideš nigdje pa ćemo se kasnije još ispričati , sada me maca jako treba – jel obećavaš. Djed je obećao ali to nije bilo dovoljno , morao je ponoviti obećanje sa dva dignuta prsta ali je Lana tada vidila da on ne može ta dva prsta ispraviti i samo što nije zaustila da ga pita šta mu je sa rukom kada sam ja uskočio.
Ako ne požuriš pobjeće ti maca – pokušao sam brzo da joj saopštim – pogleda me i nestade za macom ispod kreveta. Izvinio sam se djedu ali on reče da mu je razgovor baš prijao i da voli da priča sa Lanom ali eto sada bi mogli da nastavimo sa njegovom pričom. Gdje smo ono stali , reče kao onako za sebe, – ah da , nasmija se , ni ja nisam baš najmladji ali nema veze , novopečeni sam djeda pa smijem ponešto i da zaboravim.
Zastade u trenutku kao da bi još nešto dodao svojoj izjavi ali je odraz lica govorio da se već predomislio i nekako zaključi sam za sebe da je najbolje da jednostavno nastavi sa svojom pričom tamo gdje smo prošli puta stali ……..
Kao da je u trnutku malo zastao ali se brzo pribrao i počeo nabrajati kao da se sjeća nečega što se juče dogodilo. Od poznatih u mojoj baraci su bili Predragović Djuradj , Uletilović Dušan , Uletilović Milivoj , Radinković Miloš iz Aleksića , Ćetojević Branko iz Papažana , Marjanović Rajko zvani švarc iz Banja Luke. Najčešće smo skupa bili u baraci , moji sapatnici da ih tako nazovem. Svjetla nije bilo u barakama nego smo morali na tvrde daske da liježemo čim se smrkne i da se nemičemo do ujutro. Spavanje nije bilo nikakvo jer pored terora i straha vaške su bile neizdržljive.
Jednog jutra mi je tako bilo loše da nisam mogao ustati. Kolege su me iznijeli na postrojavanje ali u stroju su me pustili jer je svako morao stajati sam. Nisam više ni stajati mogao pa se samo sjećam da mi se tlo izgubilo pod nogama i ništa više. Kasnije su mi ispričali šta je bilo dalje. Pišao je stražar i prvo se izderao na mene a pošto nisam reagovao udario me par puta čizmom u rebra. Pošto se ni tada nisam makeo izvadio je pištolj repetirao ga i uperio u moju glavu.
Tada je sasvim slučajno ljekar naišao pa je stražaru rekao da bi bilo interesantno da vidimo koliko ću još dugo živiti i koliko ću se napatiti. Naredio je da me prenesu u stacionar , tu je on ostavljao bolesnike i promatrao. Nije bilo podjele lijekova nego je terapija bila samo da bolesnika ostave tu i vide kada će i hoće li umrijeti. Obično im je bilo zanimljivo kad je neko umirao u mukama pa su se vjerovatno i sad nadali tome. Kad sam otvorio oči nisam se mogao u prvom momentu snaći gdje sam ja to uopšte.
Osvrnuo sam se i nešto me zabolilo pod rebrima. Čitava lijeva strana je bila plava od stražarevih čizama. Tad još nisam znao šta se stvarno dogodilo ali je bolilo i to pravo , mislim da mi je par rebara i slomio jer mi je jako teško bilo disati i svaki udisaj je bio problem. Sve mi se vrtilo u glavi. Čitava prostorija je odzvanjala od jauka ljudi koji su se patili. Pokraj mene je ležao neki čovjek koga nikad nisam vidio. Vikao je od bolova i dozivao svoje četvero djece. Gledao sam ga kako se previja ali mu nisam mogao pomoći. Mene je isto sve bolilo ali sam šutio i promatrao šta se dogadja. Htio sam i pored bolova koje skoro nisam mogao više podnositi da se okrenem oko sebe i vidm gdje sam.
Ovog su promatrali Njemci kako se pati i uživali kad god je jauknuo a ja sam skupljao usne da ne vide dušmani da i mene boli. Htio sam bar na taj način da im uskratim to zadovoljstvo. Sutradan ujutro su nam dali po mali komadić hljeba pa smo ga halapljivo strpali svi u usta. Nije bilo ni za jedan pošten zalogaj ali to nam je bilo sve za čitav dan dug kao godina. Bolesnik kraj mene što je cijelo vrijeme jaukao dobio je isto jedan mali komadić. Strpao ga je u usta i odjednom se ušutio. Švabama se to nije svidilo pa je doktor prišao da vidi zašto nema jauka ali bilo je kasno. Strpao je hljeb u usta i u tom trenutku je umro. Nije uspio ni da ga sažvaće.
Čim je ljekar izašao privukao se drugi robijaš bolesnik i uzeo mu hljeb iz njegovih mrtvih usta pa brzo da niko ne vidi strpao sebi u usta i pojeo zahvaljujući se mrtvacu. Tiho se zahvalio ili je možda bolje da kažem opravdao sebe pred sobom samim što je to uradio riječima – tebi to ne treba više a meni može poslužiti da opet svoju djecu vidim. Sve sam to gledao dok su me polomljena rebra sve više i više bolila. Doktor je još jednom ušao skinuo mrtvome pločicu sa vrata , napola je prelomio. Jednu polovicu je ponio sa sobom zbog evidencije a drugu je ubacio mrtvome usta. Za razliku od naših baraka došla su odmah dva zarobljenika i iznijeli ga iz takozvane bolnice. Vjerovatno nisu volili da im se usmrdi neko u bolnici.
Zadržali su me petnaest dana i pošto više nisam bio interesantan za njih , nisam vikao i jaukao , vratili su me u moju staru baraku. Kad sam se ja vratio pošli su već Francuzi da primaju pakete od kuće. Spočetka su i nama po nešto davali ali su ubrzo i to prestali jer su neki pošli to da prodaju. Nakon par dana su odabrali osamdeset zatvorenika i postrojili nas u krugu. Podijelili su nam krampove i lopate i potjerali da im tu u blizini pravimo fudbalsko igralište. Kopajući smo nalazili razno korijenje i trave koje smo krišom sakrivali i nosili u logor da jedemo. To nam je pomoglo da se preživi.
Tada su počeli Njemački agenti da nam dolaze u logor. Držali su predavanja o uspjesima Njemačke vojske i vrbovali zarobljenike da se prijave u Nedićevu vojsku. Ta se vojska navodno borila protiv komunista u Jugoslaviji i imali su puno bolje uslove nego što mi imamo ovde. Neki su se prijavljivali samo da izbjegnu sadašnju sudbinu. Odlazili su i više se nisu nikada vraćali. Povodom takvih poziva sam imao loš predosjećaj i zato se nisam ni javljao. Mislim da su takvi dobijali pola pločice u usta a pola u kartoteku.