Okrećem se oko sebe , opet sam tu na istom mjestu kao i prije par noći. Isti san sanjam već duže vremena I postaje mi polako jasno da je to taj isti predio , ista okolina kao I prije par dana. Zar je moguće da je to samo jedan san. Tako je sve vjerodostojno , tako je sve stvarno da to više nije normalno. Opet se nalazim na toj livadi kao i mnogo puta prije i pokušavam da otkrijem zašto sam uopšte tu , zašto ja to uopšte sanjam.
Probuditi se bila mi je prva misao , pokušao sam upravo to prošli puta ali nije uspjelo. Ma koliko da sam se trudio nije mi uspjevalo da se probudim. Ostaje mi samo još jedna mogućnost sada. Da krenem tom livadom dalje pa šta bude. Pade mi napamet i ona stara narodna , ako ne možeš pobijediti pridruži im se , a šta mi je drugo I preostajalo.
Zašto mi je to sve poznato , kao da sam već jednom tu bio. Sa moje desne strane su ruševine nekog dvorca. I to mi je jako , jako poznato. Kao da sam tu već više puta bio. Kao da se sjećam toga dvorca još dok ruševina nije bio. Puno pitanja na koje ne znam odgovor. Možda je jedino rješenje ići dalje , krenuti napred pa šta bude , ipak je to samo jedan san , kao da sam sam sebe tješio , ne može ništa da mi se dogodi dok god sanjam. Dolazim polako do ruševina i čini mi se da nešto moram da tražim , ali ne znam šta.
Napola srušeni zidovi su još uvijek pokazivali da su tu jednom davno bile poprilično velike prostorije. Ogromni kameni blokovi obrasli napola mahovinom bili su mi nekako dragi , ne znam zašto ali to sam to osjećao dubinom duše. Stavio sam ruku na kameni blok i osjećaj topline je prostrujao kroz moje tijelo. Ne razumijem to , ne razumijem ništa više ali osjećaj je bio tu. Ipak mora da je to bio neki lijep san , pokušavao sam sebi da objasnim , nekada davno je vjerovatno bio lijep ali opet neki nelagodni osjećaj imam , ne znam ni sam zašto. Pogled mi odluta malo dalje na brdašce predamnom. Vidim kuću na vrhu brežuljka. Moram požuriti , to znam i trudim se da krenem što brže.
Dolazim pred nisku kuću pokrivenu slamnatim krovom. Kuća mora da je jako davno napravljena jer je slama na krovu već poprimila crnu boju. Nisam nikada tu bio ali mi je sve nekako poznato i lijepo kao da se vraćam u svoje djetinjstvo. Kao da sam u tom dvorištu i odrastao ali mi se odmah provuče misao – to je ne moguće. Želim da prihvatim tu misao da je to ne moguće ali u isto vrijeme znam da sam tu odrastao. Ama nisam ja tu odrastao , nisam i neću da prihvatim , to je samo opet taj glupi san koji me prati isuviše dugo.
Neko ima u kući to osjećam i želim da udjem. Hodam I upinjem se da dodjem do vrata. Noge su mi nekako baš preteške , nemogu da ih normalno pokrećem. Želim da udjem , upinjem se , pružam očajnički ruku , sve mi izmiče sve je dalje a ne bliže , ma šta je sad , želim da udjem , trčim , moram…….
Budim se sjedeći u krevetu. Par trenutaka mi treba da zaključim gdje se ja to u stvari nalazim. Opet sam sav mokar i zadihan kao da sam stvarno trčao. Polako se sjećam djelova svoga sna. Gledam pored mene Lana spava mirnim snom i nemiče se. Hajde bar nešto , bar je nisam probudio kao prošli puta , to mi je drago. Malo uspavano lice moje šestogodišnje ćerke me obradovalo. Sve je bio ipak samo san , tek sada sam nekako bio siguran u tu rečenicu. Kao da me čula Lana se promeškoli I okrenu na drugu stranu.
Pet sati je ujutro. Odoh se umiti I popiti kafu , e jesam se nešto umorio. Hladna voda što po licu klizi mi baš prija. Polako mi dolaze dijelovi sna u glavu dok pijem tu kafu , a baš mi nešto paše kao da sam drva cijepao čitav dan. Kažu da u snu čovjek preradjuje svoj život, doživljaje , pobjede i poraze , ali ovo nije bio moj život što sam sanjao u to sam siguran. Ili možda nisam , ma neznam više ništa. Najbolje bi bilo zaboraviti ga ali izgleda da nemogu jer se isuviše često ponavlja , u zadnje vrijeme sve češće i češće.
Znate šta je interesanto. Bilo bi lijepo kada bi ja sada mogao reći , eto odoh ja na posao. Ali danas je subota i baš ta činjenica mi je smetala. Upravo onaj dan kada bih mogao da se naspavam ja , kao neznam šta , budan u pet ujutro. Pa zar to nije uživancija tako rano ustati, šta sad da radim poslije kafe , nameće se pitanje. Možda je najbolje da opet uzmem olovku i papir i da zapišem sve što sam sanjao. Od pet sati ujutro pa do devet se može puno toga još napraviti. Imam još dovoljno vremena prije nego što krenem kod starog djeda iako mi je i to baš neka čudna priča. Ah ja nisam vam još u stvari ni ispričao ko je taj stari djed. Ma nisam vam u stvari ništa ni pričao a i kada ću kad još ni kafe nisam srknuo , ali i to ćemo popraviti odmah.
Tražio sam neki dodatni posao jer nam je novac baš bio na izmaku i eto sasvim slučajno naletih na oglas starog djeda u novinama. Mislim da ni vama nije taj osjećaj stran kada kažete da vam je novac na izmaku pa eto i ja mogu da se pohvalim da ni kod meine nije drugačije. Juče sam ga nazvao telefonom i začudilo me da je rekao da sutra odmah dodjem. Nije me ni vidio a rekao je da imam posao , to me malo začudilo ali eto kaže da mu se moj glas svidio i da misli da baš mene treba za posao. Kada sam spustio slušalicu malo sam se i samome sebi začudio.
Pa ja nisam ni pitao o kakvom je poslu riječ. Jednostavno sam rekao da ću doći. Nekako mi to nije na mene ličilo. Ma nije to ni važno , možda je to baš ono bilo što zovemo sudbina a i ako mi se posao ne svidi mogu odmah da kažem da neću i gotovo. Najvažnije mi je bilo da moja Lana može samnom da ide i da bude prisutna. Adresu mi je starac izdiktirao i sad sam baš gledao gdje sam je izgubio , to ne bi bilo baš zgodno da ga opet zovem , nekako ne liči na mene da budem šlampav , nasmijah se u sebi. Na stolu nije , podžepovima kopam , nije ni tu.
Pogled mi mahinalno skrenu na desnu stranu. U dugačkoj spavaćici je u štoku od vrata stajala mala Lana. Držala je u ruci cedulju sa adresom i još pospanim glasom rece – jel ti to misliš bez mene da ideš- reče mašući ceduljicom – ma reko – daj to ovamo lopove jedan. Mangupski osmjeh , sakri cedulju iza ledja i povika – moraš prvo da me uhvatiš la la la. Pobježe na krevet i zaroni ispod jorgana. Imali smo još dosta vremena pa sam morao da skočim i da je vadim iz kreveta. Nije to bilo uvijek lako a ovaj puta sam morao i da je pustim kao da je pobijedila i obećam da ću je voditi sa sobom ali pod jednim uslovom.
Umiti se , oprati zube, lijepo obuci i dobro doručkovati , nabrajao sam pazeći da nešto ne zaboravim jer bi poslije sigurno došao komentar od Lane – pa nismo se tako dogovorili. Ali to je više nego jedan uslov , bunila se Lana ali joj ništa nije vrijedilo , tu sam morao da ostanem čvrst. Na brzaka se umila tako da je pola lica ostalo suho , pranje zuba je bilo gotovo za pola minuta , morao sam pola ormara izbaciti da joj nadjem gornji dio za obući a i dve male viršle su bile baš tako začudjujući brzo pojedene da nisam imao objašnjenja kako je to moguće. Naša maca se nešto čudno oblizivala ali možda mi se to i pričinilo , slučajnost , ko će ga znati.
Nema veze , vrijeme je da krenemo. Još jednom sam morao da joj zaprijetim da se mora lijepo ponašati , da nesmije upadati u riječ , da pazi da ništa ne sruši i još dosta toga što mi je palo u tom trenutku na brzinu na pamet. Neznam zašto ali imao sam utisak da me i ne sluša, samo je ponavljala ja – ja , da ne kažem kao i obično ali eto imao sam takav utisak……..