„LJUBAV SVE PREVASHODI“
„LJUBAV SVE PREVASHODI“
(Darije DOBROVOLJSKI: TAMO GDJE LJUBAV POČINJE)
Rukopis romana TAMO GDJE LJUBAV POČINJE, autora Darija Dobrovoljskog ide u red ispovedne proze, sa elementima epistolarnog romana ljubavnog žanra. Opredeljujući se za pripovedanje u prvom licu, autor dodeljuje sebi ulogu pripovedača, koji je nekome davno obećao priču o svojoj velikoj ljubavi Almi. Dajući tako ulogu prisnog poznanika i prijatelja svakom čitaocu, gospodin Dobrovoljski ga, kratkim poglavljima, vodi kroz uspone i padove u životu svog junaka.
Pridružujući se tradiciji tzv. stvarnosne proze, pisac stvara jednostavnu kompoziciju romana. Svako poglavlje je jedno pismo – epistola, kako se običava gorvoriti u teoriji književnosti, ali je ovde mnogo uputnije koristiti kompjutersku terminologiju i reći e-mail. Atmosferi romana ne malu slikovitost daju naslovi svakog poglavlja. To su, uglavnom, starijim generacijama prepoznatljivi naslovi ili stihovi popularnih melodija. Miris kafe, koju glavni junak kako naglašava, peče, a ne kuva, zvuk njegove gitare i poznate reči muzičkih refrena u naslovu otvaraju pred čitaocem svet bliske prošlosti, iz druge polovine XX veka.
Banja Luka, Bosna, bivša, odnosno Druga Jugoslavija, kako sad istoričari nazivaju socijalističku Jugoslaviju, sa svim svojim protivurečnostima, otvaraju se pred čitaocem poput kapije poznatog dvorišta.
U jednom poglavlju autor će zapisati: „Život je, u stvari, jedna priča o usponima i padovima, ali ono glavno što ga pokreće je ljubav“. Isto to, samo malo drukčije, zapisao je srednjovekovni vladar i pesnik, despot Stefan Lazarević, u svojoj epistoli „Slovo ljubve“ stihom: „Ljubav sve prevashodi“.
Ljubav je glavna tema i ideja ovog dela, od naslova do zaključka, odnosno „vjera u ljubav“ kako pisac kaže u poslednjoj rečenici. Glavni junak, koga ostavlja bez imena, podvlačeći i na taj način ispovedni ton I identifikaciju pisac – narator, doživljava ljubav sa preprekama. Prepreke dolaze iz društvenog okruženja, kao deo mentalnog sklopa sredine u kojoj se ljubav rađa (pripadnost različitim etnosima), ali i kao duh vremena u kome junaci žive (vojska, trženje posla, ratovi…).
Pišući iz daleka kako pri kraju saznajemo iz Austrije neimenovanom, ali bliskom čitaocu, autor postupkom retrospekcije prolazi kroz život svog junaka njegove supruge Alme, njihovog sina Danijela, uključujući usput, od događaja do događaja, likove iz porodice, sa posla, iz vojske, ili slučajne saputnike.
Optimizam sa kojim glavni junak podnosi sve nedaće i fino dozirani humor pomažu mu da svoju ljubav bezbedno provede kroz sve Scile i Haribde vremena i mesta u kome je rođena. A one počinju od predrasuda, verskih i nacionalnih, tako neizbežnih za svaku životnu priču koja dolazi iz „bosanskog lonca“, preko neprijatnih šefova, do niskog štoka na vratima bakine kuće. Humor je dragocen lek u životu i bitan stilski element i autor će ga koristiti vešto i sa merom, kad kod je to moguće. Najslikovitiji primer tragikomičnog obrta je opis scene kada baka i unučad hvataju komšiju koji noću presađuje šljivu da bi pomerio među.
Druga važna komponenta na kojoj počiva struktura romana je san. Naime, glavni junak je obdaren (ili kažnjen) parapsihološkim fenomenom vidovitosti koja mu se javlja kroz snove koji se ostvaruju. Nažalost to su uvek predskazanja tragičnih događaja vezanih za povređivanje ili smrt bliskih i dragih. Kao dete socijalizma, on ne pridaje tome nikakav magijski značaj, već to prihvata kao slučajnost. Opisi i mehanizam sna kao uvod u tragične događaje dozirani su s merom i uverljivošću. Slično je i sa hodžinim zapisom kao elementom crne magije, koji je na kratko prekinuo ljubav.
Porodična predanja, umetnuta u glavni tok priče, sa elementima narodne fantastike (krvavi tragovi u snegu, nesrećna ljubav dedinog brata), ali i surove zbilje (ubistvo dede učitelja i mučenje drugog dede u logoru) daju romanu karakter porodične sage. Mada je, na momente, teško razaznati o kojoj porodičnoj grani je reč, jer autor, sem Alme, Danijela i prabake Ane, ne daje junacima lična imena, izrasta pred čitaocima porodična saga o ljubavi i seže do dalekih vremena i daleke Poljske.
Najzaslužniji za autentičnost mesta i vremena u kome se radnja događa je kolokvijalni jezik ovog dela. Ponavljanja čitavih sintagmi i ubacivanje žargona daju čitavoj ispovesti uverljivost, slikovitost i životnost.
Romantični opisi pejzaža motivisani su ljubavlju prema prirodi i zavičaju i dočaravaju čitaocu mirise, boje i zvuke stvarajući prijatno osećanje za sva čula dok čita o staroj trešnji, igrama u snegu, mirisu trave i roštilja. Tu je takođe i velika ljubav koju autor pripisuje naratoru prema životinjama, a neko je davno rekao da ko ne voli životinje, ne voli ni ljude. Pisac, očigledno, voli sve što živi i diše i to, ovim delom, uspešno i toplo dočarava čitaocu. Naći će se u snegom zavejanoj vikendici uz toplu peć i miris pečene kafe, uz romantičnu svetlost sveća i čašu crnog vina, čuće gitaru ili će fijakerom poći sa voljenom osobom nekud daleko jer, sreću, ipak, čine male stvari. Smeh deteta, poljubac žene, zagrljaj muža, jednostavno – ljubav. Ljubav porodična, harmonična, sazdana na tvrdim temeljima poverenja i iskrenosti. Iskrena i topla kao ova knjiga.
Milanka Milosavljević – Milosavljević