Napravili smo dobar posao sa rukavicama ali kako to bude u životu uvijek ima jedno “ali” da nam malkice problema napravi. Ovaj puta je kupac ubijedio Almu da ima jedan super posao za nju i da se može lijepo i zaraditi na tome. Radilo se o životnom osiguranju. Potrebno je bilo da se neko osigura i da se aktivira i onda može i on druge osiguravati i na taj nacin ubirati procenat za sebe. Isplatio je čovjek kupljene rukavice i dobro se sjećam bilo je hiljadu dvijestotine maraka.
Došao je kod nas i započeo priču o tome kako je to super posao i naravno ubijedio nas je da i mi uskočimo. Trebalo je ići na seminar u Austriju i poslije svih objašnjenja moglo se uskočiti u posao. naravno svaki novi kandidat je morao prvo da sebe osigura pa onda da druge može osiguravati a cijena , samo hiljadu dvjesto marka , sitnica. Pošto smo te pare upravo od njega dobili znao je da ih imamo a moram priznati da je u ubjedjivanju bio pravi stručnjak. Te pare kad se uplate nepropadaju nego se dobijaju nazad za deset godina sa kamatama. Praktično nemaš šta da izgubiš.
Za odlazak , ma nema problema ni za to , on će nas odvesti sa još dvojicom pa su onda sve pare ovog svijeta naše. Sistem je funkcionisao na taj način što ja kad osiguravam pišem njegov broj a svi koje ja osiguram pišu moj broj i tako dalje , na kraju nemoraš ništa raditi i pare kapaju od tvojih osiguranika same. Na početku jako atraktivno i privlačno pogotovo kad neko ima baš stila u ubjedjivanju.
Kad je trebalo krenuti na put Alma je dobila veći posao da organizuje pa je morala ostati a ja eto zaputih se u Austiju sa jos četvoricom avanturista. Na kraju krajeva ja sam trebao to brzo bogaćenje da preuzmem na sebe. Predavanja su trajala dva dana tako da smo tu odmah u hotelu prenocili. Prvi puta nakon dugo vremena bio sam opet sam tamo negdje neznam ni ja gdje , na kraju svijeta za mene.
Naravno da su mi odmah u mislima pali na pamet moji lopovi i šta mi oni sad tamo rade. Poslije tih misli se dovuku još par sjećanja iz vremena kad smo bili rastavljeni i eto ti neraspoloženja odmah tu. Srećom je to sve trajalo samo dva dana sa putom medju tim svim avanturistima praznih želja sam eto i ja bio. Da vam pravo kažem kad sam tu došao i malo se osvrnuo oko sebe nije mi se baš svidilo to što sam vidio.
Predavanje je bilo na njemačkom ali pošto niko nije razumio jezik kraj predavača je stajao prevodilac i sve nam prevodio. Sad kad razmislim boga pitaj da li je sve i prevodio jer mi je upalo u oči da je manje pričao prevodilac od predavača. Kad sam vidio buru interesovanja za temu oko mene nekako je i kod mene splasnula želja za kulturnim uzdizanjem. Predavanje je bilo u napola praznom amfiteatru i moram priznati da su samo oni iz prvog reda pravo pazili. Nisu zatvarali oči i malo pa malo su pljeskali iako mi ni do danas nije jasno zbog čega ali eto tako je bilo.
Gledam lijevo sjedi jedan debeli ponio punu kesu sendviča i vadi jedan za drugim. Ma šuška ona folija u kojoj je sendvič zapakovan svi se okreću oko njega po komandi ali njega ti to baš neinteresuje izgleda. Čak nestigne ni da ih raspakuje kako treba a već ga je zagrizao. Drugom rukom vadi pivo i sve to zalijeva još u letu da tako kažem. Samo gledam kada će se zagrcnuti ali mislim da bi mu čitav sendvič iz dušnika izvadili. Kraj njega sjedi neka snaša sa salaša i turpija nokte. Kad god sam se okrenuo u tom pravcu jer je predavanje stvarno nemoguće zanimljivo bilo pogledam ona turpija opet.
Na kraju je više nisam ni gledao , vjerovatno je makaze zaboravila kod kuće pa se sad trudi malo , biće dobro da ne ostane trudna ali svejedno mislim da je niko neće. Osjetila je nekako valjda da je posmatram pa se okrenu prema meni i osmjehnu se od uha do uha. Taj osmjeh neću zaboraviti dok sam živ. Trčiš trčiš pa zub i to da je bar čitav nego ima i žutih i crnih. Nije mi preostalo drugo nego da brzo sklonim pogled , bolje je ništa ne rizikovati još da se za mene zakači pa šta ću.
Gledam desno čiča u čizmama i to gumenim , mislim da su ga sad skinuli sa traktora i doveli ovamo pod nekim izgovorom koji ni on nije pošteno razumio. Tad sam se baš upitao pa gdje ja to dodjoh , jednostavno ne pripadam nikako tu. Onaj sa sendvicima je pošao podrigivati tako da je ona što je turpijala nokte počela da ga udara u ledja rukom. Ali kad sam vidio da u ruci joč ima turpijicu dok ga je udarala baš sam se zapitao hoće li čiča preživiti , ali eto od nečega se mora umrijeti od sendviča ili od turpije svejedno. Svi učesnici se okrenuše i pogledaše šta se to dogadja. Odjednom zavlada nekakva tišna čak je i predavač prestao da priča i izdizao glavu da bolje vidi , prevod mu vjerovatno nije trebao.
Smirio se nekako od kašlja i sad se čulo samo plop , naravno da su svi pogledali opet kad on otvara novu dozu piva. Pogleda i on u nas kao da se pita pa šta ovi svi gledaju u mene i nastavi salijevati svoje pive. Vidim ja da se tu stvarno može puno naučiti pa mi odmah bi žao što sam uopšte i dolazio ali šta je tu je. Samo sam pomislio čekaj Alma samo dok dodjem kući , gdje me uvali samo , pa ćemo ja i ti malo popričati. Ma kakvi malo ima da bude prava priča , drugi puta se neće izvući nego ću je natjerati da uživa kao i ja sada.
Što sam taj dan seljaka na okupu vidio , ma nemislim pri tome na ljude sa sela nego one po ponašanju i u duši , ma to je bio jedinstven doživljaj. Jedan je čak na preuzimanju dokumentacije pritisnuo sa prstom umjesto potpisa. Samo sam se pitao sta ce mu ti papiri kad nezna pisati ali valjda ima unuka pa hajde nekako. Zavrsilo se to sve i došao sam kući , naravno čekali smo na granici pet sati pa nam je i to raspoloženje jako popravilo.
Kad sam došao kući nekako rano ujutro reko neću ni spavati nego hajde da probam i ja nekoga da osiguram. Sav pun utisaka sa predavanja i obećanja podjem da obilazim prijatelje i poznanike. Sada ću im reko objasniti pa će biti prava najezda. Čitav sam ja dan hodao i gdje god dodjem ili su osigurani ili neće i eto tako se ja proslavim. Kažu mi da je to bilo aktuelno prije par godina. Eto prije par godina ja nisam imao para da bi se uopšte za to interesovao a sad izgleda da sam baš zakasnio.
Ma nije ni važno , pokušao sam sam sebe da tješm , što smo zaradili pojela maca ali bar sam osiguran. Znate ono osiguran siguran. E sad me baš noge bole i moram brzo leći pa sutra na posao , prodje i ovaj vikend. Možda nije put za sreću svakom dozvoljen a možda je i bolje tako , pare nedonose sreću.
Eto prodje jedan sasvim normalan vikend.