Tamo gdje ljubav pocinje

A54 – TAJ DAN JOŠ UVIJEK PAMTIM PO SREĆI U NJENIM OČIMA

Upravo sam bio u dvorištu ispod trešnje kad sam je ugledao na kapiji. Utrčala je moja Alma u dvorište , skočila na mene pa me obori na travu. Pomislih šta je sad ovo bilo. Imamo svoju firmu , skakutala je po meni od sreće. Registrovala sam našu firmu , ponovila je. Tek tada je primjetila da se ja borim sa zrakom jer mi je skočila na stomak. Uspio sam doći nekako do daha kad me je zagrlila i poljubila. Ako tako nastaviš reko ostaću i bez daha i bez zuba.

Nije se obazirala na moje primjedbe nego počupa šaku trave pa je baci na mene. Vidim da je sva sretna a kako i neće . Prvi dio plana je uspjela da obavi sa uspjehom. Onda sam krajičkom oka ugledao i Daniela kako je primjetio da se tu nesto dogadja. To mi je bilo malo opasnije nego sama Alma jer taj kad uskoči negleda na gubitke i gdje će se njegovo koljeno zadržati.

Uspio sam još samo da izvučem ruke ispod Alme i da ga uhvatim u letu pazeći da nebude puno modrica nikodkoga. Nije on više bio mali nego je išao već u školu i imao poprilično kilograma. Kad god je ugledao hrvanje odmah je uskakao. Sad sam ja ležao na travi a odozgo Alma i Daniel. Kako je to čudno prije bilo za mene ali on je stalno bio uz mamu pa je i ovaj puta mislio da joj treba pomoć da me pritisnu skupa.

Tada sam im rekao ako je uobičajeno da sin bude na maminoj strani nadam se da ću i ja jednom imati ćerku pa ćemo onda nastaviti gdje smo stali. Pritisli su me obadvoje i nereaguju što ja imam još zraka za trideset sekundi. Alma skače od sreće po mome stomaku a Daniel mi na grudima pokušava utvrditi kako se bolje odskače.

Nije bilo druge nego sam povikao Almi da joj neki pauk hoda po glavi. Ma da ste je samo vidili kako je skočila ko poparena i pošla da se otresa. Šteta što se ranije nisam toga sjetio. Onda sam sasvim ozbiljno rekao Danielu zna li on gdje mu je maca. Pogledao me je i rekao da nema pojma. Evo oborili ste me baš na mačku pa sad moram na njoj ležati.

Nije da je skočio nego mi je još i ruku dao da se brze podignem. Da ste ih samo vidili , mali prebira po gustoj travi tražeci mačku , reko sigurno se zabila u travu , a Alma otresa glavu da skine pauka. Ja nisam mogao stati od smijeha pa sam se uhvatio za stomak i opet prevrnuo u travu. Sad su i njih dvoje zastali začudjeno i skužili sta je bilo.

Kad sam vidio ta lica kako su se zgledali nekako sam morao brzo ustati i pobjeći. Počeše oni da me ganjaju po dvorištu a ja nikako prestati da se smijem. Kad je ćuko vidio toliku trku po dvorištu poče i on trčati lijevo desno. Pomislih da je sreća da je vezan inače bi me on prvi stigao. Nemam gdje pobjeći nego sam u punoj pari uletio u kuću. Čulo se poznato bup i ja sam se zatekao sjedeći na podu. Nikad mi neće biti jasno zašto su tako niska vrata pravili na tim starim kućama i tako tvrde stokove.

Opet poznato pitanje kroz smijeh , da li sam se udario. Čuj udario reko , jok i nisam sjedim što mi se svidja ovde na podu. Sad su se ovo mojih dvoje lopova razvalili smijati i držati se za stomak. Ovaj puta je Alma napravila kafu jer sam ja pritiskao mokru krpu na čvorugi. Ako me pitate šta sam najbolje zapamtio na toj staroj kući rećiću vam odmah – štok. Na samom početku kad smo tek doselili mi je taj isti štok često poželio i dobro jutro i laku noć i brinuo se da uvijek ima smijeha u našoj kući. Doduše ja sam se ponajmanje smijao ali eto tako je bilo.

Alma je prodala sve rukavice što smo imali u zalihi i naplatila. Sad smo imali dovoljno para da napravimo noževe , kupimo kožu i predjemo na proizvodnju sopstvenih rukavica. Model rukavica koji smo imali malo smo usavršili i prepravili tako da smo i kvalitet poboljšali. Mašinu za šivanje kože smo kupili polovnu. Jedino još štance nismo imali ali smo plaćali po satu kod jednog obućara. Alma je šila a ja sam štancao izvrtao i pakovao.

Posao je baš dobro krenuo tako da smo proširili asortiment. Pošli smo šiti duboke rukavice a probavali smo i čizme i tašne od kože da plasiramo na tržište. Kako će posao da funkcionise to ćemo tek da vidimo. U svakom slučaju početak je bio dobar ali ako razmislim svaki početak nam je bio dobar pa eto propade kasnije. I šta sad treba da kažem o sudbini jer ispade da je baš dobro bilo što nas je onaj prevario. Izgleda da se u životu baš ništa nezna sve do kraja , a možda je i tako bolje.

Taj dan još uvijek pamtim po sreći u njenim očima što je napokon nešto krenulo kako treba. Mogu samo da kažem da tu iskru u njenom oku nikada neću zaboraviti , kad je došla i saopštila mi radosnu vijest. Doduše i jednu čvorugu nemogu da zaboravim , sreća da nije bilo šivanja

Schreibe einen Kommentar

Deine E-Mail-Adresse wird nicht veröffentlicht.