Noć je , prvo stajanje i prvo noćenje pod krovom a ja nemogu da spavam. Padali smo od umora ovih dana i za očekivati je bilo da sad kao i svi ostali spavam ali jednostavno nemogu pa me ubi. Dobro rečeno , možda će nas sutra baš i pobiti kao stoku koja im više netreba ili je svoje odslužila pa je se treba otarasiti. Možda je i bolje nekada neznati odgovor i iznenaditi se još jednom u životu , iznenaditi se kratko onaj zadnji puta i pasti pokošen hrpom metaka.
Šta ako nas zapale ovako žive da gorimo i u mukama umremo , to sam isto gledao svojim očima kako ljude zatvore u drvenu baraku i samo potpale vatru. Neće da odu odmah nego čekaju da krici utihnu pa onda odoše dalje a ako neko i pokuša bijeg nestigne daleko , pokose ga obično mitraljezima što su postavljeni okolo i kao da željno očekuju da neko pokuša. Ma neće zapaliti , nemaju oni vremena za to , brže im je jedan rafal i gotovo.
Provirujem izmedju dve daske brvnare. Malo su se raširile od vrućina ili su jednostavno nemarno zakucane , a možda nisam ni ja jedini koji je izmedju dva otvora virio. Stražar je naložio vatru i šetka se polako lijevo desno. Pridje malo vatri ispruži ruke napred protrlja ih pa opet jednu rundu oko brvnare. Nešto razmišljam dok je vatru naložio to znači da se neboji da su saveznici u blizini , još jedna loša vijest za nas.
Nebo je baš vedro , puno zvijezda , da nije rat još bih rekao i romantično. Ko zna možda moja zadnja noć ali opet kad razmislim što bi on sad stražario kad su nas mogli odmah pobiti i ići svi mirno spavati. Možda im je naredjenje takvo da nas tek ujutro pobiju. U zadnje vrijeme su samo starješine prolazile i dijelile naredjenja pa produžavali dalje.
Ovaj kraj mene se zakašlja i to dobro. Nije ni čudo juče smo čitav dan vukli kola po kiši. Padala je ono baš ko iz kabla , bili smo mokri do gole kože ali stajanja nije bilo. Njemci su uzeli sa kola svoje šinjele pa smo pomislili da će biti lakše ali je kiša sve tako natopila da je kao olovo postalo. Klizalo se još od tog blata , bili smo žedni pa smo gurali i otvarali usta prema nebu da bar malo kišnice uhvatimo u usta i ublažimo tu žedj koja je već postajala nepodnošljiva.
Evo sad je pošao i da se trese od groznice , jadnik , ako ga stražar uhvati sutra da je bolestan negine mu metak u čelo. Pokriću ga svojom dekom , ja ću se provući nekako do jutra. Juče smo vidili usput par ubijenih kraj puta , mislim da su bili robijaši kao i mi. Psi su se tukli oko njih i razvlačili im crijeva po putu. Jedan prizor koji će me pratiti čitav život , a možda i poslije ko zna. Njemci nisu više trošili vrijeme na zakopavanje , gdje koga ubiju tu i ostane psima i divljim životinjama za hranu. Sama pomisao da bi ja mogao tako da ležm dovodila me do očaja.
Kupali se u glavnom sabirnom logoru nismo nikako , jedino kad kiša pada. Nije bilo vode ni za piti a kamo li za kupanje. Švabe se jesu kupale i to sa pravim pravcatim sapunom , znate onaj što miriše. Mi smo skupljali njihove konzerve i prvo ih dobro olizali pa ostavljali da se napuni kišnice. Nije bilo dosta ali je bar malo utolilo žedj. Taman toliko da još jedan dan preživimo i možemo dalje da se patimo. Jesmo se patili ali je svako imao i želju za životom , živiti pa makar još samo jedan dan života , barem još jedan dan.
Zimi smo topili snijeg ali je ljeto bilo puno gore kad danima kiša ne padne. Onda smo čekali da se oficiri okupaju pa kad ispuste vodu onaj ko ima sreće da šta uhvati od te vode i napio se te prljave sapunjave vode. Onaj ko nije imao konzerve hvatao je rukama barem jedan srk , barem kap tečnosti da do sutra preživi. Moram bar malo da zaspim , zatvaram oči ali neide. San mi ne dolazi na oči. Ustajem a svaka me kost , svaki mišić me boli , provirujem kroz otvor izmedju dasaka. Stražar je dobio društvo i sad dvojica sjede kraj vatre i pričaju.
Tako sam i ja sa svojom Radom sjedio kraj vatre i zagrljen posmatrao zvijezde. Krišom smo se sastajali jer sam ja bio jako siromašan a ona iz bogate porodice. Kad god sam se vraćao sa kolima punim sijena onako iznenada se pojavi Rada i tutne mi nešto zamotano. Kolač , pravi kolač i to još sladak. To je bila prava rijetkost da neko ima para da kupi pravog šećera ali je Rada to mogla. Majka joj je bila jedina šnajderica u selu sa mašinom tako da su ljudi dolazili i iz okolnih sela da sebi nešto sašiju. Stvarno je bila dobra šnajderica.
Ja sam uvijek imao samo ove svoje dvije ruke sa svojih deset prstiju i ovu ludu glavu da im kaže sta je za uraditi danas. Kad malo razmislim šta je ona uopšte na meni našla a sve mi je dala što je imala i šta je mogla dati. Ovaj prokleti rat i zarobljeništvo , ma ne samo ovaj , svi su ratovi prokleti i surovi i nijedan ne donosi ništa dobro. Nema tu pobjednika nego samo onih koji gube. Svitalo je polako i stražari se uznemiriše. Nevidim nijednog starješinu pa je možda i njima bilo ko bez glave. Vidim da im se i vatra polako pošla gasiti. Još se samo malo pušila.
Čulo se zloslutno zviždanje. Počele su padati granate oko kolibe. Geleri su pravili rupe u drvetu prolazeći kroz oba drvena zida odjednom i odlazeći negdje na drugu stranu. Ležali smo na zemlji i nismo se micali. Opet se čuje zvižduk. Očekujemo gdje će da padne. Zvižduk postaje sve glasniji i glasniji i odjednom ušuti. Kad je ušutio u mrklu tišinu znali smo , evo je nama. Pokrili smo rukama glave kao da bi nam to šta pomoglo ali je to bila više mahinalni pokret zaštite koji nam sigurno nemože puno pomoći. Zemlja zatrpa našu brvnaru uz ogromnu buku eksplozije. Ovo je baš bilo pravo blizu. Uši su mi se skroz od udara začepile.
Stražari otključaše vrata brvnare i natjeraše nas da što brže potrčimo u obližnju šumicu. Dobar je to bio znak za nas a značilo je da nas još uvijek trebaju. Kako je to tužno , živiti samo zato što te neko treba. Drugi maj je polako svitao uz grmljavinu granata koje su sve bliže padale oko nas.
Taj čitav dan smo proveli u šumici ležeći a stražari oko nas sa puškama na gotovs. Kao da su očekivali da će ih neko napasti ili je to bio samo strah , to su samo oni znali. U daljini smo vidili jednog stražara kako još uvijek mirno sjedi kraj naše brvnare dole u dolini ali je nekako čudno bio miran kao da ga se ništa nije ticalo.
Predveče su nas stražari opet potjerali nazad u brvnaru. Prošli smo kraj onog vojnika što je tako mirno sjedio. Geler mu je odnio pola glave a on je još uvijek sjedio kao da nije ni primjetio šta se dogodilo sa njim. Zatvorili su nas opet u tu brvnaru i zaključali vrata nekim katancem. Provirio sam i vidio da su odnijeli onog mrtvog Njemca malo dalje i sklonili i od svojih pogleda. Jednostavno su ga odvukli i ostavili sa strane da leži.
Vjerovatno su sad tek shvatili da i oni mogu biti pogodjeni , da nisu imun od metaka. Ovaj puta nisu palili vatru nego su se skupili svi u jednu grupu i glasno nešto raspravljali. Njemački sam i ja razumio ali tako daleko su bili i kad svi u glas pričaju tu se ništa više nije moglo razaznati niti prevesti. Izgledalo je još kao i da će se posvadjati kako su galamili. To je zadnje čega se sjećam tog dana. Još samo znam da sam zaspao da nisam ni sam znao kako. Nije ni čudo poslije druge neprespavane noći……