Posao sa rukavicama je krenuo baš iznenadjujuće dobro. Jednostavno smo dobijali toliko narudžbi da nismo mogli sve ni da napravimo kolika je bila potražnja. Jednostavno smo osvojili tržište kvalitetom i povjerenjem. Taj petak je Alma došla i dok sam vidio taj sjaj u oku pomislio sam odmah , opa evo nešto novo ima i nemože dočekati a da mi odmah neispriča.
Kao što sam i slutio privukla se polako do mene i priupita me da li želim prvo dobru ili prvo lošu vijest da čujem. Malo sam zastao pa sam se ipak odlučio da čujem onu dobru vijest. Kaže prodala sam petstotina rukavica odjednom. Onda je priupitah pa šta tu može sad da bude loše. Pa kaže moramo ih predati u ponedeljak a još nisu ni gotove. Pa reko do ponedeljka imamo deset dana to je dovoljno vremena da sve završimo.
Pogledala me je , skupila ramena i zavrnula mangupski očima pa mi saopšti – ovaj ponedeljak. Pa reko to je za tri dana kako misliš da stignemo. Nova mušterija pa je morala tako da obeća i sad moramo nemoguće da probamo. Super reko imaćemo buran vikend , tri dana i dve noći su samo naše i ničije više. Dok ti nama to sve sašiješ ja ću nam napraviti kafu. To sam brzo rekao i nečekajući odgovor brzo izletio iz sobe. Krajičkom oka sam još stigao da vidim iznenadjeno lice.
Na vrijeme sam uspio još da zatvorim vrata zasobom jer je jedna rukavica poletila za mnom i zalijepila se na vratima. Naravno sve je bila šala ali sam ipak prije unošenja kafe prvo provirio samo glavom i rekao pazi stiže kafa. Bolje i to nego da zabunom upari rukavicu na mojoj vrućoj kafi. Popili smo kafu pa sam natovario kožu na svoj bicikl i povezao kod našeg obućara na štancanje.
Dok je još bio dan nije mi bio nikakav problem štancati ali kako se noć sve više prikradala trebalo mi je sve više koncentracije da nastavim dalje. Te mašine za štancanje su bile baš opasne jer par tona udari u momentu na noževe i ako se nepazi odoše prsti ko britvom odsječeni. Izašao sam malo napolje na čisti zrak da popijem kafu i jednu zapalim. Pušim tu cigaru i baš razmišljam kako je taj život bas čudan , kako nas diže i spušta baš nenadano. Da mi je neko rekao da ću ovo sad raditi čitavu noć rekao bi mu da nije baš čitav ali eto takva sudbina šta ćes.
Jedno pedeset metara dalje je hotel i upravo se čuje nekakvo veselje. Nečija svadba je bila baš u jeku i muzika je pravo drmala. Tada sam se sjetio naše svadbe jednostavno mi je ušetala u misli i zakratko me zaokupila skroz, sjećam se kako smo otišli kod moga oca na vikendicu i pozvali ih da izadju jer imamo nešto da im saopštimo.
Bili su iznenadjeni kad smo rekli da se hoćemo uzeti i samo su nas priupitali jesmo li mi sigurni da to želimo. Čuj sigurni pa to smo sebi zacrtali i nema odstupanja. Naravno da je još bilo par neugodnih pitanja kao , nismo škole završili , od čega ćemo živiti kad neradimo , nemamo stana i jos dvadesetak drugih pitanja. Pošto su vidili da nas ništa nemože pokolebati pristali su ali su htjeli oni to da organizuju.
Nama nije uopšte bilo važno ko će organizovati uslov je samo bio da to bude za mjesec dana a kad smo malo razmislili pa i imali su i malo više para od nas. Onda je kao što to biva bilo kupovanje bijele haljine pa odijela pa cipela pa zakazivanje termina za vjenčanje. Ma da vam sve i nepričam ali bilo je toga da spadneš sa nogu ali nije nam bilo teško.
Nas dvoje smo htjeli da svadba bude mala, samo za uži krug porodice. Mi smo pozvali samo kuma i kumu jer su oni morali da budu i tako i tako tu. Moji roditelji pozvaše sestru od moga oca sa djecom a punac pozva šumara i komandira milicije sa ženama. Nikad u životu ih nisam vidio ali eto nema veze udovoljili smo im ipak a na kraju što moram sve i poznavati.
Vjenčanje je bilo u matičnom uredu u Banja Luci a slavlje je bilo u Prnjavoru. Mlada u bijeloj čipkanoj haljini a ja prvi puta u zivotu sa odijelom i kravatom. Ma ja bih najradije u svoje farmerke i majicu sa patikama ali Alma reče , neide to i šta ću onda sam pustio da me u odijelo uguraju. Sve je to nekako išlo ali kako me ta kravate žuljala to i danas pamtim.
Kada se malo pojelo i popilo onda smo ja i brat u duetu zasvirali. On na violini a ja na gitari pa smo malo podigli raspoloženje u toj noći bez kraja tako da su svi pošli sa nama pjevati u glas. Nisam se ni nadao da je to tako dobro zvučalo ali violina i gitara to je brate super. Pjesma za pjesmom sve življe i življe tako da smo nas dvojica prestali više i svirati a oni su i dalje nastavili pjevati. Što se kaže zaholcali se a kočnica nigdje.
Moram reći da je vjenčanje prošlo pravo u pjesmi i veselju čak je i djed izvadio svoju staru kuburu pa je išao opaliti koji puta napolje. Naravno uvijek je neko išao skupa sa njim da bi ruku podigao i držao u vis a ne u komšijski prozor da mu se kojim slučajem omakne. Bio je tu i jedan moj rodjak koji je volio popiti. Svaki puta kad se dokači pića netreba mu puno da se napije ali je bio miruljubiv i nije nikoga napadao.
Ponudio se i on da ide malo u dvorište da puca ali mu nismo to dozvolili. Pred kraj svadbe je bio malo naporan ali nije nito dugo potrajalo jer smo mu brzo nasli lijek pa nam nije smetao. Počeo je da ustaje drži zdravicu i nazdravlja svakih pet minuta. Ustajao je održao govor kucnuo se čašicom i sjedao.
Tako smo ga na početku slušali ali kad smo vidili da se ponavlja stavili smo jednoga rodjaka kraj njega da sjedne. Čim on ustane da drži zdravicu ovaj kraj njega se samo kucne časom i obojica sjedaju. Ovome je bilo možda malo naporno ali jedno vrijeme smo padali od smjeha ustaju obojica kucnu se pa sjedaju , ustanu pa sjedaju i tako jedno petnaestak minuta ali se nakraju izgleda obojica umoriše i smiriše.
Kada se malo odmorio išao je svaki čas da čestita mladencima. Na početku smo mu pustali da nam čestita a kasnije kad je dolazio da nas pita gdje su mladenci slali smo ga kod žene komandira milicije. Malo šale nije bilo za odmet. Sutradan ujutro smo ja i mlada dobili auto , ne zastalno ako ste to pomislili nego samo na dva dana. Bio je to jedan bijeli pežo dvijestotinečetiri pa smo sprašili nasamo u jedan hotel umjesto bračnog putovanja.
Prenuh se iz razmisljanja. Kako su me misli zavele zaboravio sam skroz za štancanje. Pogledao sam na sat , pola jedan poslije ponoći kako vrijeme brzo prolazi. Na ja ako požurim završiću do šest sati ujutro pa ce biti šta da se šije ovaj vikend. Svanjivalo je dok sam polako pakovao ištancano u vreće. Gotov posao za petstotina rukavica. Hajmo sada gurati do kuće malo odspavati pa ćemo dalje.
Ma bila je to super svadba pored svega što smo prošli a i danas je se rado sjećam………