A76 – ULOŽILA JE SEBE KAO ZALOG

Drucken
Zugriffe: 420

Vijest da se djed razbolio i da su ga odvezli.......

Vijest da se djed razbolio i da su ga odvezli u Banja Luku nije bila jedina koja nas je dočekala. Na televiziji smo to veče čuli da se proglašava vanredno stanje u Jugoslaviji. Pokazivali su snimke kako je kolona mladih vojnika tek regrutovanih napadnuta od strane Slovenacke paravojne formacije. To je bila mlada vojska i još nisu imali bojeve municije kod sebe nego samo puške. Kad sam vidio tu djecu od osamnaest do dvadeset godina kako su preplašeni došlo mi je baš nekako teško.

 Možda zato što sam i ja imao sina i u tome trenutku pomislio , šta da je to moje dijete. Moram napomenuti da je tada sastav bio totalno nacionalno izmješan. Još su tu veče objavili imena poginulih što je još gore bilo jer ta djeca nisu imala municije. Pucano je po njima pa su onda zaustavljeni i vraćeni bez oružja nazad. Palo mi je napamet da je u tim slučajevima najbolje još poslušati neku drugu stanicu na televizoru pa onda ustanoviti jeli to istina ili ne. Novinari su uvijek željni senzacija pa ponekad i pretjeraju.

 Poslušali smo Zagreb i jako slično su javili a onda smo okrenuli na Ljubljanu. Tu smo čuli da su uspješno vraćene jedinice JNA na polazne položaje poslije kratkog puškaranja. Broj mrtvih se nije baš slagao ali to je bilo normalno jer je svaka strana imala razloge za svoju istinu. Šta čovjek da pomisli u takvim trenutcima. Obično smiriće se to i neće doći kod nas. Mislim da je to bila misao i mnogih drugih a ne samo kod mene.

 Sutradan ujutro smo krenuli u Banja Luku da posjetimo djeda u bolnici. Autobusom smo normalno došli u centar grada ali kada smo izašli našli smo se u jednom sasvim drugom svijetu nego što smo očekivali. Svuda je bila vojska , grad je bio pun ljudi koji jednostavno nisu pripadali tu. Došli smo u kancelariju kod moje majke koja je radila u bolnici. Rekla nam je da je čitava bolnica blokirana i da je vojska na svim ulazima i da puštaju samo zaposlene u krug.

 To znači da smo džaba došli , izleti mi zaključak ali je majka imala već spreman plan. Kaže da svi obučemo bijele mantile kojih je ona imala dovoljno i da jednostavno prodjemo kraj straže. Nije bila loša ideja pa sam se složio ali šta ako nas uhvate onda smo tek nadrljali a ništa loše nismo mislili. Došli smo da vidimo djeda i vidićemo ga rekao sam oblačeći mantil. Nije ni meni baš svejedno bilo ali sam prikrivao napetost zbog ostalih , neka to bude jedna savim normalna šetnja.

 Prošli smo kraj vojnika koji su nas samo nezainteresovano pogledali i otišli kod djeda. Poprilično je bio smršao a blijedo lice nije bilo za prepoznati. Razgovarali smo i sa doktorom koji nam je saopštio da se mora operisati ali on nepristaje na to pa da malo porazgovaramo sa njim. Rekao je da je tumor na jetri i da se mora operisati. Ako se ne operiše umrijeće sigurno a ako se operiše onda mogu reći tek kad otvore da li je zloćudni ili ne. Tada postoje čanse pedeset posto da je dobroćudni tumor.

 Razgovarali smo sa djedom poprilično dugo i nakraju je pristao da bude operisan. Tu u sobi je bilo puno starijih ljudi i par ih je u meni vidilo pravog doktora. To je malo glupa situacija jer sam se samo nadao da nikome neće pozliti dok sam ja tu. To bi pravo bilo nezgodno ali dobro je prošo. Jedan onako stariji čičica me je pitao kada može ići kući. Morao sam da ustanem i da mu kažem da mu to mora reći doktor koji ga je primio. Sreća bio je zadovoljan odgovorom jer su mi polako već živci bili baš napeti.

 Prolazili smo opet pokraj vojnika na kapiji. Stajali su onako bahato na kapiji i ubijali se od dosade. Kad smo bili blizu jedan zagleda Almu od glave do pete. Već smo bili na samom izlazu pa je i mene strah skoro prošao ali kad sam to vidio morao sam da progovorim. Stanem kraj tog vojnika i oštrim glasom ga priupitam šta to treba da znači. Pošto sam skoro zagalamio on se malo izgubio i počeo da objašnjava da nije ništa loše mislio. Mahinalno je stajao u stavu mirno , vjerovatno je to bila navika kad god neko povisi glas.

 Onda mi ga bi žao pa sam ga još samo oštro priupitao ko mu je starješina. Malo je problijedio ali mi je rekao ima starješine na što sam se ja samo okrenuo i otišao. Kada smo zašli za ćošak okrenuo sam se nazad i vidio da se još nije pomakao iz stava mirno. Onda mi ga bi stvarno žao ali moram priznati da je i meni srce kucalo iz peta. Takav stav je više proizišao iz mog vlastitog straha nego iz potrebe da nekog napadam. Vratili smo se taj dan kući opet sa autobusom. Da bi izašli iz grada trebalo nam je jedno sat vremena.

 Vojska je zaustavila sav saobraćaj a mi smo iz autobusa gledali nepregledne kolone naroda na traktorima , pretrpani kamioni i auta su prolazila kraj nas. Ljudi na traktorima napola obučeni izgubljenih pogleda gledali su u prazno. Došli smo kući iscrpljeni od svega toga što se odjednom dogadjalo. Tada nam je postalo jasno da se nešto dogadja što uopšte nije normalno ali smo se svi nadali da je to prolazno i da će se sve srediti.

 Sutradan nas je nazvala moja majka i javila nam da je djed operisan i da ima loše vijesti za nas. Ljekari su ga samo otvorili i zatvorili. Rekli su nam da ima zloćudni tumor i da nemogu više ništa za njega uraditi. Njega su ostavili u ubijedjenju da je operisan i da je sve sada u redu. Baki su rekli u čemu je stvar i neću nikada zaboraviti kako je gorko plakala. Oni su u zadnje vrijeme često pričali o smrti. zaključak im je bio uvijek da bi volili da umru brzo jedno iza drugoga jer su se bojali samoće i takvog života jedno bez drugoga.

 To je nešto što ih je najviše pritiskalo – ostati sam u toj sobi gdje su skoro proslavili pedeset godina braka. Čitav život biti sretan sa nekim i sada odjednom moraš da se suočiš sa činjenicom da ga uskoro neće više biti. Ostati sam poslije toliko godina je činjenica koja je strašna. Činjenica koja donosi strah u ono sutra , neizvjesnost u smisao života. Čitav život su im falile one četiri godine kada je djed bio u logoru a sada je eto ispalo da još ranije mora da napusti ovu dolinu suza. Bio je to udarac koji nije lako opisati , parodija života.

 Njemci su im ukrali četiri godine života a sada eto i bolest. Šta da čovjek uopšte kaže i kako da se ponaša? Moram reći da je to vrlo teško. Kako mu reći , biće sve dobro kad znaš da neće? Kako tješiti nekoga ako i tebe još više boli? Kako pokazivati drugom da si hrabar dok se u tebi sve lomi? Mogu samo da kažem , jako teško. Nekada je svoja osjećanja puno teže potisnuti nego da ih pustiš da izlete iz tebe.

 Moram samo da kažem da se baka odlučila da sve pokuša sa starim lijekovima i travama. Ona je čitav svoj život bavila se sa travama i stvarno je osoba koja se razumila u sav zelenis sa livade. Nije se predavala nego je nabavila kaktus kako ona kaže protiv raka. Pravila mu je lijekove i bila uz njega dan i noć. Moja majka je takodje došla jer je baki bila stvarno potrebna pomoć. Sama je već bila toliko malaksala ali se nije predavala tražila je nemoguće i čitavu sebe je uložila kao zalog………