B04 - OVAJ PUTA SE NISAM BOJAO

Zugriffe: 370

Direktno pred nama je bio sto sa četiri stolice i to onaj...

Direktno pred nama je bio sto sa četiri stolice i to onaj starinski mislim da mogu čiste duše reći stil iz baroka. Nešto stvarno divno , izrezbareno disalo je nekom starinom koja privlači. Lijevo je bio krevet i kad smo se malo napregli očima u njemu smo prepoznali siluetu starca. Bio je toliko mršav da mogu reći , kost I koža a da nimalo ne pretjeram. Ogroman starinski krevet i u njemu je ležao taj starac sa par jastuka iza ledja a prekriven onim jorganom sa šlinganim prekrivačem. Uredno obrijan i začešljan kao da je upravo završio češljanje pa legao i nije se pomjerio.

Stajali smo tako na ulazu i nisam sad znao šta da radim , da li da pridjem ili progovorim ili i jedno i drugo, nekako neobično tiha situacija a još i žena na ulazu reče da ne progovaramo dok nam se ne obrati tako da sam sad bio u nedoumici a ovako vječno stajati nisam ni to mogao. Odjednom nam se pod nogama stvori neka mačka tako da je Lana progovorila glasno u oduševljenju – macaaaaa – i ovde ima maca pa se odmah sagela da je pomiluje.

Mali glasić je odjeknuo u praznoj prostoriji i sjenka starog djeda se pomjerila. Pogledao je u našem pravcu , kao da se probudio iz kratkog sna i pozvao nas da mu pridjemo malo bliže. Svjetlo je stvarno bilo prigušeno pa me nije ni začudilo što nas je pozvao sebi. Kad sam se okrenuo da povedem i malu Lanu vidim da je odskakutala za macom u drugi ćošak sobe pa mi nije ništa drugo preostajalo nego da pridjem sam do kreveta. Na usnama starca se pojavi blagi osmjeh , izgleda da je volio djecu i to me radovalo.

Pogledao me je i oči su mu se raširile – ah ti si to – progovori kao onako za sebe. Tada mi je izletilo – kako to sam ja – da li se mi to poznajemo – upitao sam onako mahinalno jer sam bio siguran da tog čovjeka nikada prije nisam vidio. Ah nije važno, zastade malo starac kao da se umorio od te dvije rečenice što je rekao , kada dodje vrijeme sve će ti se samo objasniti , mora da sam te zamijenio za nekoga. Malo sam zastao , da li zbog slabog osvjetlenja ili zbog poodmakle starosti prihvatio sam njegov odgovor kao najlogičniji.

Nekako mi se taj stari čovjek jako svidio , onako tajanstven , miran i staložen u svakom svom pokretu. Objasnio mi je da bi moj posao bio da dodjem kada god budem imao vremena a želja bi mu bila što češće i da jednostavno pišem ono što mi bude diktirao. Glavom mi je pokazao na jednu staru pisaću mašinu koja je bila na stolici pored njega. Izgledala je toliko stara da sam se pitao da li to uopšte može da piše uopšte ali kada sam otvorio poklopac kutije oči su mi stale.

Kao i ulazna vrata nekako starinski tako je i mašina izgledala. Kitnjasta slova nekako zavijena u krivuljama i tako elegantna da je bilo samo stati i gledati. Probao sam par slova i zaključio da je stvarno dobro podmazana i održavana. Nije bilo ni prašine na njoj kao da ju je neko svaki dan čistio i glancao. Upali sebi lampu ako hoćeš , čuo se starčev glas.

Tek tada sam vidio na stolu je stajala jedna predivna stona lampa u barok stilu. Kada sam je na kratko upalio pisaća mašina je bljesnula svojim sjajem i ko god se bar malo razumio u starine morao je da zaključi da je predivna , stvarno predivna. Zaustio sam da ga priupitam odakle mu , da li je njegova ali sam odustao od toga , ipak smo se premalo poznavali da bi ga sada odmag obasuo pitanjima bez kraja. Ostaviću to za neki drugi put. Ugasio sam lampu a starac mi je ukratko objasnio svoj položaj i zašto sam mu ja potreban.

Bolest je bacila starca u krevet prije pet godina i sada je želio da jedan dio svoga života ostavi na papiru. Ruke su mu se počele okoštavati tako da nije mogao ni pisati više. Pokušao je da tipka na mašini ali je i od toga morao brzo da odustane , svaki udarac mu je zadavao bol jer mašina nije bila električna nego na udar , mehanička. Kako sam reče želio je još za života to da uradi i odlučio se za mene pa ako se slažem mogli bi se sutra viditi pa da počnemo.

Malo me iznenadila brzina kojom je to odlučio ali sam se složio da tako uradimo. Jedino – reče mi – imam jedan uslov , zastadoh i ja , želio je da mi se plati po obavljenom poslu , to jest kada bude posao završen i tekst napisan.

Malo sam zastao ali me prekinuo starčev glas – ništa ne brinite novac će biti deponovan u banci na vaše ime odmah u ponedeljak i ukoliko se meni desi da me smrt prevari vi dobijate broj konta i možete cjelokupan iznos da podignete. To je moja obaveza da sve organizujem kako pravda i poštenje zahtjevaju.

Nisam na to ni pomislio ali ako je tako odlučio neka tako i bude. Složio sam se sa njim i obećao da ću sutra odmah doći i početi sa pisanjem. Još sam jednom upitao za malu Lanu da mu neće smetati ali ja moram da je povedem jer nemamo druge prilike da budemo skupa pa moramo ovako. Blagi osmjeh i jedno nema problema je i meni izmamilo osmjeh , izgleda da ćemo se slagati pomislio sam vukući Lanu za ruku.

Stigla je na vratima još da glasno da pita – a čiko zašto si ti tako mršav – ali sam je ja povukao da prije izadjemo pa starac nije ništa primijetio.Neće niko malom djetetu da zamjeri ali ipak je znala da dobro pretjera. Vrata pred nama je otvorila ista žena koja nas je dočekala sa istom grubom maskom na licu , kao da se nikada u životu nije nasmijala. Opet se smakla u stranu i čekala da prodjemo. Lanu sam brzo provukao kraj nje da nebi u prolazu još štagod neumjesno dobacila , ipak je sutra trebao da mi bude prvi radni dan.

Kad su se vrata zalupila za nama povikala je – opet hocemo opet – na ja Lana ostaje Lana. Niko nije odgovorio pa sam pomislio – dobro je da niko nije čuo i nasmijao se onako malo samo za sebe. Otišli smo tu veče kasno spavati I moram reći da sam zaspao jako brzo. Lana je zaspala još brže tako da nije puno pitanja ni postavila.

Čim sam zatvorio oči prepoznao sam istu livadu , iste ruševine , samo se ovoga puta nisam bojao. Prošao sam kraj ruševina dvorca I krenuo prema kući na brijegu………..