B05 - KAD SVE PRODJE ONDA OBIČNO OSTAJEMO SAMI

Zugriffe: 374

Polako sam išao prema kući na brijegu I svakim korakom mi je pejzaž bio sve više I više...

Polako sam išao prema kući na brijegu I svakim korakom mi je pejzaž bio sve više I više poznat. Nikada nisam bio tu , to mi je bilo jasno , a sve mi je bilo poznato ali sada to više nije bilo važno. Jedino što sam htio je da udjem u tu kuću I da vidim šta će dalje biti. Iznenadilo me to što mi noge nisu više bile teške tako da sam laganim korakom došao do kuće. Osjetio sam nekakvu unutrašnju strepnju kada sam uhvatio rukom za tu neobičnu šteku. Na trenutak sam malo zastao kao da nisam bio siguran da li treba da udjem ili ne. Nisam trebao puno truda jer su se vrata skoro sama od sebe otvorila.

Unutra sam ugledao samo jednu jedinu ogromnu prostoriju. Lijevo od mene je mali prozorčić a ispred njega sto I dvije drvene klupe a ravno predamnom krupnim kamenom ozidani kamin. Sa desne strane je bio krevet ali je izgledao kao da ga je neko samouk napravio. Osjetio sam kako je neka sreća prohujala kroz meine , neka radost što sam opet tu. U idućem trenutku sam postao svjestan da ja nikada nisam bio tu i to me je malo zbunilo. Na momenat nisam znao šta da mislim u tom trenutku. Pogledao sam opet prema kaminu. Tu je blago pognuta čučala jedna žena. Pokušavala je da upali vatru u kaminu.

Vrata su se sama zalupila za mnom. Žena se okrenula i pogledala me. Zastao sam kao ukopan pa to je moja žena. Osmjeh se pojavio na njenom licu , ustala je I potrčala prema meni. Zagrlio sam je tako željno kao da se nismo vidili stotinama godina. Duga plava kosa , te oči koje sam zapamtio za čitav život , stao sam kao ukopan. Tu nešto nije u redu. Ti nisi moja žena i šta ću ja uopšte ovde. Odmaknuo sam se korak unazad. Ko si ti i zašto mi se čini da te poznajem. Stala je i ona iznenadjeno, pa zar me ne poznaješ , čuo sam njen glas , zar me stvarno ne poznaješ. Trenutak nedoumice se pojavio kod mene , trenutak u kojem ništa više nisam znao , jeste moja žena , nije , ne , ne , ne….

Probudio sam se sjedeći u krevetu. Pa zar opet taj san. Ko je uopšte ta žena u snu. Zašto sam je na momenat smatrao za svoju ženu. Opet sam imao toliko pitanja a nijednog prihvatljivog odgovora.Osjećao sam laku uznemirenost kako se polako prikrada jer znao sam jako dobro da kad sve prodje onda obično ostajemo sami sa sobom I razmišljanjima.

Pomilovao sam Lanu po kosi i ustao do šporeta , tamo će uskoro da zamiriše jedino što me osvježavalo , prava pravcata pečena kafa a kad moj lopov ustane otići ćemo do starca pa da počnemo taj neobični posao. Mali osmjeh se izmamio na mojim usnama , stvarno tako neobičan posao nisam još nikada u životu imao. Kafa je cvrknula i prekinula me u razmišljanju , miris se razlio po sobi , možda mi se i činilo ali svaki ćošak kuhinje je mirisao kafom. Da li je miris prošao i ispod vrata , to neznam ali nije dugo prošlo a moj mali lopov mi je skočio u krilo.

Prvo što je bilo češkanje po ledjima pa opet ubjedjivanje oko pranja zuba i češljanja ali za čudo danas je opet poželila macu da vidi i sve je požurivala kada ćemo kod starog čike jer on ima tako lijepu macu i tetu koja radi ono – kaćemo opet. Onda je i naš mačak skočio Lani u krilo , troje na jednoj stolici ali išlo je nekako , nasmijah se onako usput.

Nije prošlo dugo a nas dvoje smo bili već u staroj kući , Lana sa macom u igri a ja prvi puta tu predivnu mašinu da oprobam. Papir se uvukao sa neočekivanom lakoćom. Moram priznati na početku mi je predstavljao problem da se priviknem na ta kitnjasta slova ali eto išlo je nekako i starac je počeo da diktira a ja sam se upinjao da držim korak sa njim. Prošlo je dugo vremena od kada mi je zadnji puta neko diktirao nešto.

 

Sobom je odzvanjao još samo glas starca………

——————————————————————————————————————————

Moje rodno selo Drugovići nalazi se udaljeno dvadesetisedam kilometara od Banja Luke prema Prnjavoru. Bilo je to tada jedno malo tiho seoce od dvijestotinešezdeset domaćinstava , malo ali meni najdraže. Nije se puno šta ni dogadjalo u njemu , svako je svakog znao po imenu vodio svoju politiku života i imao svoje probleme radosti i tuge. Najveći su problemi ponekad izbijali zbog medja ili kad je komšijina krava uletila u tudje kukuruze. Tada su obično plakali obojica jer je jedan ostao bez kukuruza a drugom se krava nadula da nije znao hoće li preživiti ili ne.

Na ja , kada malo bolje razmislim , ponekad je i koja šljiva bila posječena od strane komšije preko puta ali se i to rješavalo kasnije oko kazana za rakiju. Obično su se poslije pečenja rakije zavadjeni pitali – a što smo se mi to uopšte i shvadjali. Ponekad je bio i koji razbijeni nos ali je i to uz kazan vrlo brzo prestajao da bude problem. Kazan naš dragi je bio rješenje za sve , na ja , skoro za sve. Ponekad su nas žandari ganjali kada nisu dobili svoj dio rakije ali eto i sa njima smo nekako uz kazan sve probleme rješavali.

Naseljeno je bilo to naše selo po nacionalnosti uglavnom srbima , poljacima i ukrajincima. Okolna sela su bila , Devetina , Hrvaćani , Koljani , Gumjera , Milosavci i Miloševci. Sa tim okolnim selima smo često imali lijepih dogadjaja kao i nadjačavanja ko je bolji ili jači ali to je već jedna druga priča. Hiljadudevetstocedrdesetiprve godine su vijesti jako sporo dolazile do našeg sela. Novine su dobijali samo sveštenici , učitelji i poneko od bogatih seljaka. Radio aparat je bio samo jedan u selu ali se nekako baš tih dana pokvario ali to nemogu baš da tvrdim sto posto.

Moguće je bilo i da smo starom gazdi dosadili svi skupa onako čoporativno kad se skupimo u njegovoj sobi da slušamo to čudo od kutije što je pičalo a i zapjevat je znalo ponekad. Kad sada razmislim mislim da je htio malkice i da nas se riješi da bar ponekad u tišini i miru ostane.

Polako su pošle da se čuju vijesti i glasine o mogućnosti napada Njemačke na Jugoslaviju. Na početku tiho i bojažljivo se pričalo i prepričavalo po obližnjoj krčmi a onda se naglo proširila vijest po čitavom selu. U selu je bila žandarmeriska stanica i morali smo paziti da nas koji žandar nečuje jer je o tome bilo strogo zabranjeno pričati. Odmah su hapsili i slali u zatvor. Nema ni sudjenja nego u zatvor pa koliko te zapadne , to je bila taktika stare Jugoslavije. Žandari su pričali da će Njemačka sklopiti pakt ja Jugoslavijom i da će nam onda svima biti bolje. Doći će do saradnje koja će biti jako korisna za naš narod.

Sve te vijesti su uglavnom dolazile iz sela Topola koje se nalazi nedaleko od Bosanske Gradiške. Selo je bilo naseljeno pretežno Njemačkim stanovništvom tako da je njima i pasalo da se sklopi taj pakt. Sa druge strane sve su se više čule glasine da će Njemačka da nas napadne i da nema više ništa od pakta. Sjedio sam naveče sa svojom ženom i gledao to zabrinuto lice. Upravo je sada moja Rada ostala trudna i sad je baš moralo to sve da dodje , taj nemir , ta opasnost.

Umjesto da sve polako sprema za porod došle su druge misli koje su opterećavale. Hoće li biti rata , kada će početi , samo da se baš nedogodi sada , zašto se ovo sve sad baš meni dogadja.Puno pitanja a nijedan odgovor. Tješio sam je da rata neće sigurno biti iako ni sam nisam bio siguran u svoje riječi. Ne rata nesmije sada biti , sigurno ga neće biti………